Дакле, ова љубав, која је по својој природи конкретна, и подвижничка по својој хоризонталној и вертикалној усмерености – са једне стране, ка ближњему, а са друге, ка Богу – своју зрелост и пуноћу проналази у литургијском „светом сабрању“. У васцелом створеном свету, не постоји простор који је у толикој мери прикладан “ стваралачки за савршавање тајне божанствене Евхаристије и сваког другог светотајинског свештенодејства кло што је сабрање хришћана на једном месту. Може се, наравно, рећи да се на сабрању, на светотајински и опипљив начин, изражава вертикални однос између Бога и човека, где се остварује благодатна заједница љубави. Но, ова вертикална усмереност ка Богу никада не може бити посматрана сама по себи и издвојено од сваког другог хоризонталног односа. Штавише, у сабрању верних се на опипљив начин исказује хоризонтална димензија. На непосредан и делатан начин савршава се свештенодејство које обједињује оно што је земаљско и оно што је небеско, освећује природне елементе Дарова и вернике чини способнима да надвладају пропадљивост, страх од смрти и заводљивост егоцентризма. Рушењем преградних зидова, постаје могућ непрекидни ток обједињујуће силе благодати
унутар тела сабрања, који обезбеђује једномислије, мир и братско расположење према осталим верницима и према читавом свету. Без светотајинске и мистичне димензије, која представља труп вертикалног односа између Бога и човека, не би била успешна ни хоризонтална усмереност једнога брата према другоме. У томе је, дакле, садржана тајна плодородног јединства. Отуда, кад је приметно одсуство плодова и разноврсности пројава духовних дарова, са правом се може закључити да недостаје животности и делотворности вертикалне усмерености човека ка Даваоцу живота. Према томе, ови односи, хоризонтални и вертикални, треба да буду у узајамној усклађсности и не могу се замислити један без другога.
Пошто представља развој „образа“, сваки чин човекове љубави, у целокупној творевини, односно у физичкој и историјској стварности, сачињава кретњу која води ка Богу. Љубав никако не може бити схваћена унутар оквира физичке и историјске стварности. Таква једностраност јесте идолопоклоничка измишљотина и свакако представља чин који је супротан експанзивном нагону љубави. Сабрање Цркве јесте испољавање и сигуран преображај „образа“ у оквирима братске заједнице. Тамо где је најпре постојала само потенцијално, љубав се сада делатно остварује унутар видљивих и невидљивих граница Цркве. Без овога сабрања, у коме се одвија и врхунски божански стваралачки чин и искупитељски дар Божији, не може се замислити напредовање творевине ка коначном усавршавању. Зато свети Максим у својој мистагогији вели нешто слично ономе што је свети Игнатије говорио Ефесцима, подстичући их да се чешће сабирају и савршавају тајну божанствене Евхаристије, јер се на овом сабрању обеснажују разорне и погубне сатанске силе, које сеју неслогу и разлагање. Насупрот томе, сабрање обезбеђује здање љубави и једномислија. На сличан начин, свети Максим упућује подстицај свакоме хришћанину да не напушта Цркву, да често посећује сабрања и наравно у свештенодејствима. На сабрању су наравно присутни и анђели, који остварују, рекли бисмо, савршену заједницу, бележећи присутност сваког хришћанина на светом сабрању.
Овај чин анђела означена ону енергију која се разлива по телу Цркве и органски устројена све њене удове, доприносећи учвршћивању чудесне грађевине самога тела верних хришћана. Па тај начин, можемо рећи да светотајниски и богослужбени простор Цркве јесте цвет и род целокупнне творевине, пошто Црква, као што смо видели, јесте икона ‘Тројичног Бога и творевине, односно видљивих и невидљивих бића. Но, и остала творевина, која је изван овога простора, управо из овог разлога не може бити схваћена одвојено од свете Тајне која се савршава. Иако људи који не заједничаре у сабрању, бивају лишени засебног учешћа у благодати, они ипак представљају потенцијално тело Цркве. Отуда се Црква и за њих моли, и ка њима треба да се мисионарски усмеравају хришћани који примају Дарове освећења како би преобразили читав свет, према плану тајне божанског домостроја. Уосталом, богословље светога Максима, као што у видели, ни за трен се не одваја од Бога, као даваоца битија и „доброга битија“ па чак ни од отпалих демона. који и сами заједничаре у битију. Исто тако, и само зло које потиче од стварности бића и од самовласне кретње која ходи ка нихилистичком отуђењу, увек је од користи за човеково напредовање, а никада за осветничке циљеве, који само код тварних бића могу дати резултате. Као несаздана Истина и Доброта, Бог не би могао да развије осветничку и уништавајућу делатност. Изрази Светога Писма који остављају такав утисак, говоре о „васпитању“ које човек прима, а исказују се, наравно, на иконички и сликови! начин. Отуда, када Свето Писмо и богословље светога Предања називају Бога именом Љубав, они Га тако називају у дословном смислу и у мери у којој је могуће изразити нешто такво. Бог се, дакле, гневи по катафатичком богословљу, али се не гневи по апофатиком. Ове антифатичке формулације указују на чињеницу да се Бог не може изједначити са објективним мерилима и критеријумима физичке и историјске стварности. Дакле, љубав Божија се може појмити и доживети у личносној усмерености човека ка божанском животу. Само у њему може се појмити чињеница експанзивне и благонаклоне тежње Бога према створеном свету, али и истина да гнев Божији и наметнуте „казне“ представљају исцељујуће енергије божанске љубави, која чак рањава човека како би га довела до божанског савршенства.
У делу светога Максима – Разна богословска и икономијска поглавља – које обухвата садржај свих његових дела, са свим његовим стилским фигурама – налази се веома опширно и снажно гледиште о карактеру божанског гнева. По Својој природи, наравно, Бог не може да се гневи у оној мери у којој је то својствено људским страстима, али, истовремено не може предати дарове Своје љубави, које представљају само само напредовање у стадијумима усавршавања, уколико код бића постоји склоност ка егоцентризму. У том случају, као гнев Божији, схватићемо „престанак давања божанских благодарних дарова“. Затвореност бића у себе, што преставља одбијање да се следи божански пут љубави, доприноси том. рекли бисмо аутоматском, престанку упућивања божанских дарова човеку. Врло лако се може разумети да у тим случајевима зло, иако представља „квасац“ за ефикасно „васпитавање“ човека, бива неподносиво и веома болно. Тада је неопходно призивање божанске потпоре како би човек био у стању да поднесе искушење и да зло преиначи у силу измене. Тако, овај престанак божанског „давања“, са једне стране, оставља човека на милост и немилост бола и зла како би било снажније искушење у којем ће се показати човекова слабост и ништавност, а са друге стране, отвара пут како би се немарна, млитава или чак отврдла душа, иштући искрено божанску потпору за своје спасење и уздизање у сферу божанског живота, развила у свету неизрецивог савршенства. Иако се, дакле, божански гнев сликовито приказује са човечанским мерилима, он, на концу, не представља друго до богато изливање божанских дарова. Према томе, посматран од стране човека, на негативан или позитиван начин, кроз предавање Својих дарова, Бог јесте само љубав. Отуда, у вертикалном односу љубави између Бога и човека, не постоји ниједно својство тварности бића. Бог је несаздан, и сходно томе, и Његов принос јесте несаздани дар, односно несаздана љубав, која не поприма никакву особину саздане човечанске природе. У хоризонталном односу, где човек остварује своје савршенство кроз општење са својим ближњима и са свеколиком творевином, присутан је и успех и неуспех, што је увек аналогно човековом напретку у његовим вертикалном односу ка Богу. Дакле, љубав, која човека чини савршеним и „неустрашивим“, поседује ова два основна вида, међусобно нераздвојиво сједињена. Вертикално се остварује заједница људи са Богом а хоризонтално се људи повезују узајамно, тако да једна тежња претпоставља другу. У пројави ових видова љубави, само човек напредује и назадује. Бог му шаље своје дарове, и обуставља то слање (што се сматра божанским гневом) због чињенице да је на том путу стицања савршенства човек отврднуо и заостао. Дакле, као што се подразумева, никада се не може говорити о хришћанству , без манифестација ове љубави. У овом случају видимо непогрешив пример за потврду аутентичности: по плоду се дрво познаје.
Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек заједница – Бесада
