Чврста повезаност која постоји између чулног и умственог света, па чак и између тварне и нетварне природе, уочава се и на основу нераскидиве повезаности између логоса бића и стваралачке воље Тројичног Бога. Овде није реч о космолошком или телеолошком доказу о постојању Божијем како га је установило просветитељство, вршећи тиме утицај на хришћанску апологетику. Створена бића не представљају само снажно или поуздано сведочанство о постојању некаквог узвишенијег ума као првог узрока свега постојећег. Између бића и стваралачке воље Божије постоји чврста органска повезаност. Унутарња структура и устројство свакога бића подудара се са садржајем предвечне воље Тројичног Бога у вези са саздавањем тварне стварности.
Тако, саставни елементи свакога бића целокупне творевине одговарају божанској вољи. Ова повезаност, са једне стране, чини нераскидивом органску везу између творевине и Гворца, а са друге, на такав начин одређује све саставне чиниоце
творевине да они имају „божанску структуру“ која је разноврсна и различита у зависности од пријемчивости свакога бића. Због тога, познање логоса, које поседују сва бића, води ка познању божанске воље. Другим речима, божанска воља, као логички узрок и устројство тварне стварности, материјализована је у логосу свакога бића. Тако логоси бића бивају извор познања божанске воље. Сходно томе, постоји односна и благодатна (а не суштинска) сродност између творевне и Тројичног Бога.

Пре стварања векова и света, логоси бића постојали су у божанској вољи; наравно, не попут Платонових „идеја“ или попут општих појмова по реализму схоластике, већ као „науми“ (тј. воље, извољења) у једној јединственој вољи Творца. Ови логоси су невидљиви и јединствени унутар истог нетварног Божанства.“ Споља посматрано, овде не постоји никаква повезаност са Платоновим аутономним идејама, које представљају архетипове и матрице сваке друге стварности, не поседујући вољу, енергију и однос према некој личности. Тројични Бог у једној вољи поседује све логосе бића, као логичке (тј. логосне) узроке и као одређујуће чиниоце устројства и структуре свакога бића. Сви заједно, они су артикулисани и на јединствен начин постоје у вољи Творца. Дионисије Ареопагит (састављач Ареопагитских списа) назива ове логосе примерима (тј. парадигмама), предодређењима и суштинотворним чиниоцима творевине. У сваком случају, они не поседују никакву самосталност нити представљају независне праобразе појединачних бића. Логоси бића постоје онако како их Бог предвечно жели.  Сва „створења“ Божија, дакле, у свом унутарњем устројству поседују властите логосе, који на неки начин изражавају одређену „божанску законитост“.  Ко творевину посматра са „дужном пажњом“, у прилици је да од ње чује и илучи речи (тј, логосе) Божије, у складу са којима је свест постао. Управо због тога, постојање логосности у твариом свету доводи нас до надлогосне Личности Логоса, Извора логоса и сваке стварности Но, Бог не дарује само логос личносних бића; свака појсдиност творевине, у свим градацијама и хијсрархијама, од слементарнс материјалне природе до најузвишенијих облика живота, у свом саставу и структури поседује „логосност“, односно логос. Разлика се појављује између личносног и безличног логоса, а не између логосне (тј. словесне) и безлогосне (тј. бесловесне) сфере! Другим речима, када кажемо „словесно биће“, имамо науму личност, а када кажемо „бесловесно биће“,
имамо на уму безличну стварност која, имајући у себи ред и поредак Творца, поседује одређену логосност, односно логосно устројство своје грађе. Због тога, јединство чувственог и умственог јесте дело Божије – на концу, логос увек јесте обједињујући, а безлогосност разједињујући елемент. Према томе, тамо где се у творевини и у
односима између бића уочава пропадање и метеж, тамо не преовладава логос већ безлогосност. Незамисливо је, дакле, да у природном јединству између васељене и живота постоји безлогосан елемент.52 Свако нарушавање односа из међу бића и њихове повезаности са Богом може се објаснити чињеницом да у те односе продире
„Паразитски“ и непожељни елемент бесловесности. Исти паразитски и изопачујући елемент доводи до нарушавања односа између личносних бића и њихове околине. Тамо где не постоји логичко устројство и логички ритам, долази до нарушавања односа, па чак и до болне анархије. Умањење или губитак логосности, како код личносних бића тако и код безличне природе, после губе интервенције личносних бића над безличном стварношћу, означава владавину безлогосности, а самим тим и нарушавање органске повезаности између творевине и Тројичног Бога.

 

Из књиге – Свет, човек, заједница

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име