Никола Трифић: УЗРОЦИ НАШИХ ПОСЛЕДИЦА (ЈЕДАН ОД)

Загребати испод површине ужаса, народски речено: тражити ђавола. Тежак и непопуларан посао. Онај који се ради уз ризик доласка до болне спознаје да је узрок многих наших последица можда у великој мери у нама самима?! Кажу: не постоји дно, постоје само преграде. Када ће последња преграда бити и задња, зависи искључиво од нас. Зависи од наше спремности да се погледамо у очи – и наше одлучности да кренемо ка врху. Потребан нам је тај вољни моменат. Све почиње проналажењем узрока. Пут до узрока, је у великој мери и пут ка светлости – и ка успостави неког новог, праведнијег, и културнијег друштва. Узрока је много, а онај који се односи на нашу савремену породицу и њену еволуцију у минулих педесет година, је само један од разлога лоше слике нашег друштва према којој изражавамо јавно негодовање, али према којој, у исто време – да се не лажемо, имамо и прећутно одобравање. Зашто је то тако?

Да почнемо од породице! Која је разлика између просечне породице у Србији с почетка 20. века у односу на ону коју уз наравно, присутне изузетке имамо данас? Рецимо, 1900. или 1920. године, просечан Србин је у 90% случајева био становних сеоске средине – и као такав, живео је искључиво од плодова своје земље. Дакле, наш блиски предак није у толикој мери зависио од политичке воље, политичких система, разних веза, и разних облика вештачки наметнутог, или вештачки устројеног тржишта. Доказ тој тврдњи је и чињеница да су Србија и Аустроугарска (упркос Царинском рату) највећи ниво робне размене имале баш у деценији која је претходила Великом рату, односно када је било јасно да „велико пушкарање“ није могуће избећи. То нас доводи до закључка, да је тржиште као основ егзистенције, али и као основ пуког преживљавања, тада у много већој мери било окренуто својој логици, свом рационалном току, односно некој својој природи. Да се разумемо: политика је увек била неизоставни део друштва. Однос политике и друштва је врло сличан односу партнера у тангу. С тим што је у том плесу удвоје, политика тај плесач шепртља који свог партнера често гази по прстима, па поред многих добрих ефеката, изазива и оне крајње негативне последице попут: лошег политичког утицаја, непотизма и слично. Ипак, епоха коју смо узели за пример, дакле почетак прошлог века, је због своје друштвене конструкције, била далеко мање подложна поменутим аномалијама, па је самим тим у много мањој мери долазило до моралне деградације човека. И опет имамо породицу као центар свега! Такво друштво је диктирала породица! Јединка која је са одређеним вредностима стасала у породици, је те вредности рефлектовала на друштво, а само друштво је доживљавала као полигон за даље напредовање и усавршавање, односно као простор за задовољење културних, субкултурних, идеолошких, па и националних амбиција. Узмимо један пример… Србин с почетка 20. века је просечно био млад, жилав, снажан, здрав; био је власник своје земље; није био роб банака и кредита; другим речима: био је господар своје судбине, свог посла, и своје егзистенције. Тај Србин се на Церу и Колубари осим за слободу као духовну и идеолошку категорију, борио и за слободу као врло егзактан и опипљив појам. Борио се за себе, своју породицу; и пре свега за свој иметак, односно борио се за право да буде власник своје земље. Србин тог доба је имао свеже сећање свог оца, деде, или прадеде о томе: шта значи бити „обесправљена раја“? Шта значи бити колонија; и колико је тешко немати своју имовинску карту?! Борећи се за слободу, он се у ствари борио за друштво које му је омогућило да буде свој на своме, а то друштво је створио он! А он као такав, са одређеним вредностима и способностима није „пао с Марса“! Способну, слободоумну и етички потковану јединку, која је у стању да створи способно, или бар релативно способно и слободарско друштво, али и друштво које има одређену културну црту и које почива на етичким принципима ствара породица! Друштво је било и остало само мултипликација доминантних особина његових јединки. Здрава крвна слика је само одраз здравих крвних зрнаца. Не постоји здрава крвна слика коју чине болесне јединке, односно болесна крвна зрнца. На крају крајева поставите себи питање: Да ли би војвода Степа од српског сељака могао да направи хероја којем на храбрости и одлучности завиди читава Европа, да тај обичан и просечан Србин није учен и васпитаван да буде такав? Односно, на врхунцу дескрипције његовог хабитуса: да није имао мотив да буде такав? Наши генерали, али и шире гледано, наши учитељи, професори, па и политичари, дају само завршни печат нашем бићу, или сликовито: стављају шлаг на торту. Још сликовитије: процес лупања и мућења јаја, као и процес прављења коре или основе, одвија се у породици.

Е сад, потребно је направити једну малу ограду. Породица с почетка прошлог столећа која је узета као у основи добар пример, није била ни идилична ни савршена. Напротив! Она је по много чему, поготово из данашњег угла гледано била декадентна, недовољно образована; или гледано из угла општих личних права и слобода, била је превише конзервативна и патријархална, а посебно је жена у таквој породици била обесправљена, па и тлачена. Таква породица је морала да се мења, да еволуира, и ту нема никакве дилеме. Али, да ли је кроз 20. век она еволуирала у правом смеру, или је та еволуција негде успут скренула с пута? Осим што смо последњих пар деценија оболели од хедонизма, који је некадашње лично животарење, претворио у све присутно лично иживљавање; чини се да смо постали вични у производњи медиокритета. Шта више, развили смо читаву културу медиокритета! Постали смо робови хаотичног стања, робови погрешног система вредности, који је опет по принципу „хране коју наш желудац може да свари“ успостављен на основу наших реалних квалитета. Такође, постали смо робови разне јефтине пропаганде – и разних политичких партија. Колико год да је данашња јединка, на жалост бахата у односу са себи равнима, толико је с друге стране покорна у односу према неком ко има моћ, власт и новац. Ако је некадашња јединка учена да има искључиву покорност једино према Богу, па је то манифестовано и у оној хајдучкој заклетви: „Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати, не плашим се никога до Бога“; кроз процес васпитавања данашњих јединки, редом су ампутиране и вера, и предање, и мит, и све то скупа замењено је простом рачуницом и једноставним упуством: пред ким треба сагнути главу, да би се то на неком концу исплатило. Колико сте пута у данашњим породицама чулу следеће: Не пријављуј преступника – немој да се замераш? Ћути шефу и када није у праву, јер шеф је шеф? Стекао си диплому, или ниси – свеједно, уђи у странку ако желиш посао? Нема напретка без странке; ни ја је не волим – све су проклете, али тако се мора? Не причај или не пиши против политичара, не буди луд? Затим колико сте пута у данашњем времену чули да се особа склона полтронству и прећуткивању назове паметном, а да се онај који бар покушава да нешто мења, или да се бар гласно побуни, окарактерише као будала?

Да ли то значи да је данашња модерна породица лоша? Не, наравно да не! Она је само лоше устројена, и иако у већини случајева има добру намеру, таква каква је, углавном подиже јединке по погрешним постулатима, које касније не могу да допринесу друштву на прави начин, али и који у некој повратној реакцији, тако „криво скројени“ нису у стању да образују своју свесну и еманциповану породицу. Неговање културе медиокритета, довело је до стварања погрешне подсвести код јединке. Пазите: не свести, него подсвести! Наша свест, бар када је у питању наша перцепција друштва је у реду. Ми свесно знамо шта је добро и шта ваља чинити, и спремни смо да о томе говоримо у оквиру уже заједнице. Али, када дође „дан одлуке“, и када дође време за подизање гласа, или за преузимање иницијативе, ипак, радије бирамо да ћитимо, или да закуцамо на врата неке добростојеће странке; јер нас наша подсвест наводи ка томе. Једноставно: тако су нас учили. Та и таква вишедеценијска пракса, довела је до онога што би се могло назвати „принцип етичке атрофије“. Готово урођени нерв код човека да буде правдољубив, да тежи једнакости и слободи; не само да није охрабриван, него је константно спутаван, и зато не чуди што на нивоу друштва последњих 50 година, изостаје озбиљнија и континуирана колективна реакција на ствари на које би требало реаговати. Све наведено је само мањи део онога што доводи, или што је довело до прилично лоше слике нашег ширег друштва – и наше јавне, што културне, што медијске, што политичке сцене. Ако томе додамо и недовољан ниво образовања, деградацију укуса, склоност колективном забораву, као и потпуно одступање од појмова као што су: етно, завичајна и национална култура, онда је јасно зашто је наше колективно стање такво какво јесте. Не заборавите: Друштво није узрок нашег посрнућа, оно је последица посрнућа које се десило у нама самима и у нашој примарној средини.

Један пластичан пример. Индустријализација и механизација је после Другог светског рата у наша села као замену за воденице донела мале кућне млинове – сличне „крупарама“. Ова машина, величине фрижидера или замрзивача, коју иначе покреће струја или нафта, ради тако што на једну страну убаците сировину, да би после прераде, на другој страни изашао производ. И управо принцип рада ове корисне справе је најбоља парадигма принципу рада друштва. Односно, објашњава колико је друштво само сједињени финални производ јединки у виду сировина које га чине, а те сировине производи породица. На овом примеру имамо њиву као породицу, јединку сваке житарице као сировину; сам млин као друштво, док је финални производ јавна сцена тог друштва. Па, ако у млин убаците пшеницу, добићете пшенично брашно. Ако убаците кукуруз, добићете кукурузно бразно. Ако убаците ништа – ништа ћете и добити. Но, ако убаците „измет“, рачуница је јасна: добићете велико срање! Уз извињење за употребљену вулгарност, идемо даље: Живи били.