Идентитет једног народа између осталог огледа се у заједничким проживљеним
сећањима. Та заједничка сећања односе се како на успехе, победе, постигнућа, тако и
на тешке тренутке кроз које је заједница прошла током свог трајања. Заједничка
сећања зато чине један од основних елемената идентитета поред историјске
територије, заједничке масовне културе, заједничких законских права и дужности и
заједничке економије са територијалном мобилношћу, а по елементима идентитета
које је предложио Ентони Смит.

Жарко Видовић каже да смо народ чију историју обележавају логори, док Мило
Ломпар говори о чињеници геноцида у двадесетом веку као специфичном елементу
српског идентитета. То заједничко искуство геноцида проживљено по логорима
сврстало би се, као посебна поткатегорија, у Смитова заједничка сећања и митове.
Чињеница да преживљени геноцид и логори чине засебну поткатегорију заједничког
сећања српског народа као једног од основних елемената идентитета, говори о
размерама страдања, али и мржњи коју један народ може да има према другом
народу и његовој тежњи да се тај други народ у потпуности уништи. Разлози за то су
изгледа једноставни: припадање том другом, српском народу и Православној вери.
Да би се идентитет одржао, сећање мора бити живо. Разговор о идентитету је разговор
о колективном сећању, каже Ђуро Бодрожић. Сећањем учимо важне лекције али још
важније, сећањем одајемо почаст херојима-мученицима наше прошлости као узорима
за будућност. Херојско-мученичко пострадавање за веру и нацију уобличава давно
дати Лазарев завет као залог за будућност. Лазарево опредељење прати свако касније
страдање оправдавајући жртву: за Царство Небеско.
Књига ,,Сећање не сме да стане – Свети Српски новомученици и исповедници XX века’’ опомиње речима да не смемо да заборавимо. Опростити – да, али заборавити – не.

Немамо право на заборав, иако смо му склони. Научимо лекцију и одајмо почаст.
Сетимо се да како што је Авељ пострадао од свог рођеног брата, да исто тако српски
новомученици не страдају од туђина, већ од сопствене браће по пореклу и вери. Каин
је, у овом случају, увек брат, било по словенском пореклу ( Хрвати, босански
муслимани, Бугари), било по православној вери ( Бугари ), било по крви ( Срби).
Сетимо се да Срби не страдају као Авељ само од руке рођеног брата, већ и од друге,
условно речено браће по хришћанској вери, католика ( Немци, Мађари ), али увек
Христолико, као јагањци.

И баш због тога када ујутру отворимо ,,Охридски пролог’’ Светог Владике Николаја
Велимировића, прослављајући Свете које тога дана помињемо, отворимо и ову књигу,
као својеврсни додатак ,,Охридском прологу’’ и заједно са другим Светима
прославимо Свете Српске новомученике и исповеднике. Прославимо Светог
свештеномученика Платона Бањалучког, Светог мученика Вукашина, преподобног

Јакова Туманског, Свете мученике Пивске, Житомислићке, Зворничко-тузланске,
Пребиловачке, Сурдуличке, Дабробосанске и Милешевске, Ливањске, Јасеновачке.
Позивајући их да се за нас моле Богу, сетимо се и упамтимо да као што је Христовом
васкрсењу претходило страдање, распеће и смрт, тако страдање и смрт у логорима,
јамама, од ножа и маља, претставља предуслов за васкрсење српског народа.
Васкрсења нема без смрти, без страдања и подвига.
Ми на земљи, род ваш кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас!

 

 

 

 

 

Поводом трећег издања књиге: ,,Свети Српски новомученици и исповедници XX века’’; Приређивач Зорица Ковачев, Београд, 2023.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име