Идеја вечних адских мука јесте једна од најстрашнијих творевина уплашене и болесне људске маште, у њој се осећају искуства древних садистичких и мазохистичких инстинкта, који су играли не малу улогу у религиозном животу. Духовна религија мора се у потпуности очистити од тога. Може бити да сва та грозота проистиче из тога што је идеја ада била повезана са идејом правде, која је потекла из инстинкта освете. То видимо код Бл. Августина, код св. Григорија Великог, код св. Томе Аквинског, код Калвина: иако је код последњег правда играла најмању улогу.
Све је то био крајњи израз судског разумевања хришћанства. При том, правда Врховног Судије, казнитеља, јесте много нижа од обичне земаљске правде земаљског суда. Адски приговор износи се свемогућим и свеблагим Богом, који је све сам створио, укључујући у то и људску слободу, све предвидео и, према томе, предодредио.
Казна на вечност изречена за дела слабог, коначног бића у веома кратком временском периоду, бића које се налази потпуно у власти Бога. Ту нема ничега налик чак ни на врло ограничену људску правду, а да не говоримо о правди Бога. Бл Аугустин је чак мислио да сви људи, без изузетка, по правди заслужују вечне адске муке, али неке људе Виши Судија искључује из те праведне судбине и даје им спасоносну благодат, предодређујући их ка спасењу. Било би тешко измислити нешто више ружније.
Упорни заштитници ада обично говоре да људи сами себе опредељују за ад због силе своје слободе и да их Бог не може силом увести у рај, јер и Бог са тугом може рећи, у вези себе, да на силу нећеш бити драг. Иако ту и нема правде, али свеједно, ово је преношење на божански живот односа који постоје у земаљском животу, јесте рационализација потпуно ирационалног, и та рационализација неподношљива је не за разум, који може много тога поднети, већ за морални осећај који је дејство истинског божанског начала у човеку.
Заштиници ада уз помоћ идеје слободне воље преносе тему у задњи план, али уопште не решавају тему, јер сама идеја слободне воље показује се као идеја кривичног права и потпуно је непримењива ка божанској тајни, ка којој се ми приклањамо.
Веома је важно схватити да идеја ада лишава сваког смисла духовни и морални живот човека, тако како га ставља под знак терора. Сав живот протиче у стању терора. Уплашен човек пристаје на све да би избегао адске муке. Ово духовни живот лишава сваког достојанства.
Потпуно је јасно да је идеја ада, за коју постоје психолошки разлози, имала пре свега педагошко – социолошки и политички смисао, као и сурово кривично правно законодавство.
„Вечност“ мука не значи бесконачно трајање у времену, већ само интензитет болног искуства одређеног тренутка у времену. Ми добро познајемо искуства ада, али религиозна вера се и састоји у томе да тај ад неће бити вечан. Вера у ад јесте неверје, јесте више вера у ђавола него у Бога. Или, ја ћу отићи у ад, а моји добри другови у рај, или они ће отићи у ад, а ја ћу бити у рају. Али и прво и друго подједнако је неприхватљиво за савест. Спасавати се морамо заједно.
Истина и откровение (1947 г.).
Николај Берђајев
