Када је душа уздигнута овом радошћу, у свести да је бесконачно присутно у најближој близини; и више од тога, да је упловила у бесконачно, да све види новим очима, да осећа у себи и свуда око себе нови стандард живота: „Старо прође; гле, све ствари су нове!“ (τα αρχαια ‘ παρηλθεν, ιδου γεγονε καινα).
„… cuando salia,
Per toda aquesta vega
Yam cosa non sabia
Υ el ganado perdì que antes seguia.“
„Када сам изашао, нисам више знао ништа на целом простору ливаде ове, и изгубио сам стада која сам чувао“, каже душа у мистичној песми Шпанца Јована од Крста (125) .
Ово стање духа производи не само отуђење од света, већ и прослављање света и живота (126).
Нови свет се појавио након духовног буђења пред очима великог пуританског мистика Џорџа Фокса. Прошавши кроз мач огњени, дошао је духом у „Рај Божији… Све је било ново и сва творевина ми је замирисала другачије него пре, изнад онога што речи могу изговорити...“ (127. ).
И искуство Јакова Бемеа је било слично; после много рвања и „тешких олуја“, његов дух је пробио пут, „не без Божије помоћи“ кроз врата пакла у само срце Божанства. “Али тријумф који је био у мом духу не могу да опишем ни да искажем, нити се може упоредити и са чим осим са рођењем живота усред смрти, са васкрсењем мртвих. У тој светлости мој дух је одмах прогледао кроз све ствари и видео Бога у свему створеном, чак и у биљу и трави“ (128).
Симеон Нови Богослов, такође говори о новим очима, о новој сили, о опажању у прослављеном човеку. … „Удостојио се да гледа на откривење великих мистерија…; Ја говорим о тајнама јер, док их сви могу јасно видети, не могу их разумети. Онај који је прослављен новоствореним духом прима нове очи и нови слух…“ (129).
Сестра Аделаида из манастира Унтер-лип у Алзасу (тринаести век), напуштајући хор после заноса молитве, верује да је ушла у нови свет; трава, дрвеће, па чак и структура манастира јој се чине новима, као да су тек настали (130).
Италијанска мистичарка, Анђела од Фолиња, у тринаестом веку је прошла кроз искуство које јој је потресло душу као и искуство Џорџа Фокса и Џејкоба Бемеа. Осећала је да је уроњена у унутрашњу заједницу са Светим Духом, „и где год сам окренула своје очи Он ми је рекао: ’Ето, то сам створио‘, и осетила сам неизрециву сласт“ (131). Други пут, „Очи моје душе су се на тренутак отвориле и видео сам пуноћу Божију, у којој сам видела цео свет… И море и бездан и све ствари, али у свему томе нисам могао видети ништа осим божанску силу на начин потпуно неописив. И у безмерном запрепашћењу душа моја повика и рече: ‘Заиста је овај свет пун Бога!’ И осетих цео свет као нешто мало. И видех да сила Божија све превазилази и све испуњава“ (132).
Одговарајућа искуства налазимо и код нехришћанских мистика. На пример, Кабир плаче: „Отвори очи љубави и гледај Њега који прожима цео свет! Размисли добро и знај да ти је ово домовина!… Видим отворених очију и смешим се, и свуда гледам Његову лепоту. Изговарам Његово име и, шта год видим, подсећа ме на Њега; шта год да радим, постаје обожавање Њега …“ Кабир каже: „О Садху! Бог је дах сваког даха“ (133).
„Ο Оче !«пева Маника Вашагар, „Светови над световима су испуњени Твојим присуством“ (134).
И Тукарам (седамнаести век) се обраћа Богу усхићеним речима: „Цео свет ми објављује да у њему нема места, малог као зрно горушичино, које није пуно Тебе“(135)!
Тако и за персијског мистика, суфија и дервиша, Баба Кучија, цео свет је преображен његовим надмоћним искуством Бога! „Отворих очи и кроз сјај лица Његовог око себе, у свему што је моје око видело – видео сам само Бога“(136)!
Ибна’л Фарид (арапски суфи из тринаестог века) такође у свему види сјај вољеног божанског и осећа се „пијаним, али не од вина“; он је „радошћу проникнут до дубине свог бића“. „Срце моје“, каже он, „игра, а трзаји удова мојих су као тапшање рукама певача, а мој дух је музичар“ (137).
Други суфи, Џелал Един Руми, осећа како је цео свет запљуснут таласима љубави: „Сваког тренутка“, каже он, „из десне руке и с леве чује глас љубави“(138)
myriobiblos.gr
Превела редакција Чудо
