Ове шокантне ретке фотографије показују како су такозвани „људски зоолошки вртови“ широм света држали домороце у ограђеним просторима како би Европљани и Американци могли да их гледају и подсмевају им се.
У касном 19. и раном 20. веку, западни свет је очајнички желео да види „дивље“, „примитивне“ људе које су описивали истраживачи и авантуристи који су путовали у нове земље.
Како би утолили глад и знатижељу, хиљаде аутохтоних становника из Африке, Азије и делова Америке довођени су у Сједињене Државе и Европу, често под сумњивим околностима, како би били изложени у „људским зоолошким вртовима“.
Људски зоолошки постојали су у Паризу, Хамбургу, Антверпену, Барселони, Лондону, Милану и Њујорку. Карл Хагенбек, трговац дивљим животињама и будуц́и власник многих зоолошких вртова у Европи, одлучио је 1874. да у њима „изложи“ и Самоанце и Самије као „чисто природне“ популације.
Године 1876. послао је сарадника у египатски Судан да доведе нове дивље звери и – Нубијце. Изложба Нубијаца је била веома успешна у Европи и обишла је Париз, Лондон и Берлин.
Године 1880, Хагенбек је послао агента у Лабрадор да обезбеди известан број Ескима / Инуита; ови Инуити су били изложени у његовом Хамбуршком Тиерпарку.
Његове изложбе укључивале су имитације насеља Египц́ана и Бедуина.
И на Светској изложби у Паризу 1878. и 1889. представљено је Црно село (виллаге негре). На Светској изложби 1889. године, коју је посетило 28 милиона људи, као главна атракција приказано је 400 домородаца. Светска изложба 1900. представила је чувену диораму „живот на Мадагаскару“, док су на изложбама у Марсеју (1906. и 1922.) и у Паризу (1907. и 1931.) такође приказани људе у кавезима, често наги или полунаги.
Изложба у Паризу 1931. била је толико успешна да ју је за шест месеци видело 34 милиона људи, а на њој су представљена и номадска сенегалска села.
Године 1904, Апачи и Игороти (са Филипина) су били изложени на Светској изложби у Сент Луису која је пратила Летње олимпијске игре 1904. Те године, након Шпанско-америчког рата, Сједињене Државе су стекле нове територије као што су Гуам, Филипини и Порторико, што им је омогуц́ило да „прикажу“ неке од становника тих држава.
Године 1906, Медисон Грант — елитиста, еугеничар, антрополог аматер и шеф Њујоршког зоолошког друштва — организовао је да се конгоански пигмеј Ота Бенга изложи у зоолошком врту у Бронксу у Њујорку поред мајмуна и других животиња.
По Грантовом налогу, директор зоолошког врта Вилијам Хорнадеј ставио је Бенгу у кавез са шимпанзама, а затим са орангутаном по имену Дохонг и папагајем. Представу је назвао „Карика која недостаје“, чиме је сугерисао да су у еволуционом смислу Африканци попут Бенге били ближи мајмунима него што су то били Европљани. То је изазвало протесте градског свештенства, али је јавност наводно хрлила да га види.
Бенга је у оквиру представе гађао мету луком и стрелом, плео канап и рвао се са орангутаном. Иако је, према писању Њујорк тајмса, „мало ко изразио већи приговор на призор људског биц́а у кавезу са мајмунима“, незадовољства је ипак било јер су се увредили тамнопути свештеници у граду.
„Мислимо да смо вредни да нас сматрају људским биц́има, са душом, а не да једног од нас излажу са мајмунима“, рекао је велечасни Џејмс Х. Гордон, надзорник азила за сирочад у Бруклину.
У понедељак, 8. септембра 1906, након само два дана, директори су одлучили да не приказују тај перформанс, али Бенгу су људи и идаље могли да виде како шета зоолошким вртом, често прац́ен гомилом која му се руга.
У људским зоолошким вртовима с почетка 20. века, аутохтони људи су се суочавали са бројним изазовима. Од чланова афричког племена се захтевало да носе традиционалну одец́у намењену екваторијалној вруц́ини, чак и на ниским децембарским температурама, а филипински сељани су морали да изводе сезонски ритуал једења паса изнова и изнова како би шокирали публику. Недостатак воде за пиц́е и ужасни санитарни услови довели су до ширења дизентерије и других болести.
Иако у вец́ини случајева нису постојале решетке које би их спречиле да побегну ,огромна вец́ина, посебно оних доведених са других континената, није имала где да оде. Постављени у лажна „етно села“, староседеоци су били замољени да обављају типичне дневне задатке и показују „примитивне“ вештине попут прављења камених алатки. Понекад би учествовали у лажним биткама или тестовима снаге.
До самог краја постојања ових зоолошких вртова се није десила реакција која би заиставила или бар критиковала опхођење према овим људима.
Средином 20. века, циркусе и путујуц́е „људске зоолошке вртове“ је заменила телевизија, а приказивање домородачког становништва у сврху забаве је просто изашло из моде.
nationalgeographic.rs
