Отац Рафаило никад није пропуштао могућност да се смирава пред сваким човеком, па чак и пред првим на којег наиђе. То се увек одвијало с лакоћом, некако само по себи, и заиста никад није деловало као нешто што је намерно урађено. Посвуда је похлепно, ако се то тако може рећи, тражио повод за смиравање. То се догађало зато што је отац Рафаило својом осетљивом душом одгонетнуо запањујућу тајну: због смирења чак и обичан грешни човек бива ближе Богу, и то одмах, без одлагања. Тако се отац Рафаило трудио да и у ситницама пронађе било какав повод да се смирава.
На пример, кад бисмо сели за сто, отац Рафаило би одмах узимао најлошију јабуку, ону која је већ почела да трули, а оне боље и лепше би остављао нама. Или, кад дођем код њега у госте, он ми одмах уступи свој кревет и, не слушајући моје протесте, легне на под. Није то чинио зато што сам ја гост из престонице, него је својој парохијској кућици на исти начин дочекивао и деду ходочасника и црквењака из суседне парохије. Једном смо отац Рафаило и ја возом стигли у Псков. Из северног неба сипила је досадна кишица. И пре но што смо успели да стигнемо до перона, почео је да нам досађује један Циганин:
– Попе, помози ми! Дај макар три рубља!
Сматрало се да свештеници увек имају пара. Али ми по обичају нисмо имали ни пребијене паре, што сам и објаснио Циганину. Но он није одустајао:
– Како немате? Имате ли бар нешто мало? Попе, дај бар нешто!
Отац Рафаило је застао и пажљиво осмотрио просјака. На ногама је имао старе изношене дубоке ципеле. Отац Рафаило уздахну и без речи поче да изува заиста лепе чизме од бокса, које је иначе само пре месец дана добио на поклон од једног официра.
– Оче, шта то радиш? Да ниси болестан? – уплашено ће Циганин.
Но отац Рафаило већ је био скинуо чизме и спустио их испред пренераженог Циганина, уредно преко њих сложио чарапе и, као да се ништа није десило, наставио босоног да шљапка по барицама.
– Ех, то је човек! Какав човек! – викао је изненађени Циганин тако да га је цела станица чула. Додуше, смирење оца Рафаила имало је одређене границе. Могао је да истрпи све што се на њега лично односило, али зато није могао да поднесе вређање Господа и Његове Цркве. Једном смо се отац Рафаило, ђакон Виктор, још један наш пријатељ, слабовиди монах Серафим, отац Александар и ја касно увече затекли у Пскову. Наша монашка одећа привукла је пажњу једне групе пијаних младића. Прво су нас засули погрдним речима, а затим су прешли на увреде и претње. Отац Рафаило био је изузетно снажан човек, попут неког младог трапавог меде. Ни отац Виктор није био слабић, а по изласку из затвора добро је знао како треба одговорити у сличним ситуацијама. Серафим је напросто био прави див без обзира на своју слабовидост, али је Александар ипак био најспремнији у борилачком смислу будући да је далеко догурао у каратеу. Моје друштво на мене слабашног није ни рачунало, без обзира на треће место на такмичењу јуниора у боксу.
Упркос свему, нисмо одговарали тим хулиганима, него смо мирно наставили својим путем. Чак и кад је на нас полетело бусење земље, камење и штапови, трудили смо се да на то не обраћамо пажњу. Сваки успешан погодак хулигани би пропратили смехом и најгорим могућим псовкама. Александар се просто тресао колико је био љут. На крају није издржао па је дрхтавим гласом кротко замолио оца Рафаила за благослов да застане и мало поприча са заблуделим младићима. Али отац Рафаило наставио је безбрижно да корача као да се ништа није догађало. Хулигани су на крају потпуно помахнитали. Пошто су видели да на нас не делују ни увреде, ни бусење блата, почели су да вређају Господа и Пресвету Богородицу.
– Ја не смем јер сам свештеник – с уздахом ће. – Отац Виктор је ђакон тако да ни он не сме. Отац Серафим и Георгије Александрович су резерва. Оче Александре, нема се куд, само ти остајеш! Александру није требало двапут рећи. У трен ока је скинуо монашки појас и подрасник, па се, онако у дугачкој кошуљи, широким чакширама и импрегнираним чизмама, окрену према хулиганима. Младићи зачуђено застадоше. Већ следећег тренутка Александар испусти дивљачки крик, изви се кроз ваздух и ногама удари у пијано друштво. Уследила је жестока борба. Несрећни хулигани бауљали су на све стране бришући крв и пљујући поизбијане зубе. Појурили смо да Александра одвојимо од њих, али смо у жару борбе и ми од њега добили своју порцију. Пошто смо једва некако успели да смиримо нашег јунака, који је био попут бул теријера после борбе, и уверили се да нема потребе да за безобразне младиће зовемо хитну помоћ, обукли смо Александра у подрасник и наставили својим путем. Тај догађај свакако није добар пример смирења, али у монашком животу оца Рафаила било је напретек живих узора правог смирења. Један од њих је архимандрит Јован (Крестјанкин), који је постао духовник оца Рафаила после смрти оца Атиногена. Било је и других, као на пример јеромонах Доситеј (Пашков), подвижник за којег скоро нико не зна, а који је иначе био учитељ оца Никите.
И отац Доситеј је прошао Псково-печерску школу. Прошао је цео рат као и многи монаси Псково-печерског манастира који су били његових година. Након што су ослободили своју земљу и освојили пола Европе, ти још млади ратници, пошто су вратили све своје овоземне дугове, дошли су да служе Богу Свемогућем. Било им је потпуно јасно зашто су дошли у манастир и због чега се у њему подвизавају на живот и смрт у духовној борби за себе и за оне своје живе и мртве вршњаке којима није било дато да буду призвани на ту најважнију борбу, невидљиву за овај свет.
Отац Доситеј био је изузетан, заиста прави монах, готово неприметан у манастиру, што је, узгред буди речено, обележје истински великог подвижника. У парохији се обрео по послушању архијереју. Владика је једном приликом послао јеромонаха Доситеја да привремено служи у цркви Покрова Пресвете Богородице у забаченом селу Боровик, затим још једном, па још једном и на крају га је оставио као свештенослужитеља у том селу смештеном усред шуме и мочваре.
Након што се повукао у затворништво и сместио се два километра низводно у једној напуштеној кући, која се налазила на острвцету усред мочваре, отац Доситеј само је недељом долазио у цркву да се причести Светим Тајнама Христовим, и то тако што би допловио у једном малом чуну издубљеном од јеловог стабла. Нико осим старца у том чамцу није могао да се вози ни десетак метара, јер би се одмах преврнуо. Остале дане у седмици отац Доситеј проводио је у потпуној самоћи и тиховању. У своју кућу у непроходној забити отац Доситеј довукао је једно храстово стабло с огромном дупљом, које је иначе сам обрадио. Старац се завлачио у ту дупљу како би сатима могао да се моли Исусовом молитвом, потпуно се одвојивши чак и од своје скитске свакодневице.
Па иако се у потпуности удаљио од овога света, тај загонетни пустињак свом снагом своје душе, испуњене љубављу, и даље се бринуо за овај свет ватреном молитвом и радом који је откривен тек након његове смрти. Док смо сређивали ствари оца Доситеја, отац Никита и ја пронашли смо писаћу машину на којој је у четири примерка прекуцао Нови Завет, древне подвижничке књиге као што су „Лествица”, дела Исака Сирина и дела епископа Игнатија (Брјанчанинова) у пет томова. Будући да је скоро сва духовна литература била уништена, то је било право благо.
Захваљујући прозорљивости отац Доситеј је много пре одласка десеторице монаха из Псково-печерског манастира наговестио да ће се то догодити. Није одобравао поступак тих монаха, али их је ипак жалио, вајкао се предвиђајући каква ће их невоља снаћи и чак је почео да за њих припрема намирнице: гриз, конзерве и остале залихе. Отац
Доситеј је као ратни ветеран имао добру пензију. Кад су након његове смрти десеторица монаха заиста отишла из манастира, те намирнице су биле од велике помоћи некима од њих. Локални сеоски пијанци по целом округу су разгласили да поп добија велику пензију. Тако су једном тројица снажних момака, познати провалници и лопови из рејонског центра, чамцем допловили до оца Доситеја с намером да га опљачкају. Упали су у старчеву келију и уз претње почели да захтевају да им да и новац и све што има.
Отац Доситеј им је рекао:
– Узмите што год желите, само ћу вас прво благословити. И осенио их је онако како јереји благосиљају. Истог часа провалнике је спопао такав ужас да су у паници излетели из куће и побегли главом без обзира. Старац је био висок и сувоњав, али је чак и у старости био изузетно снажан. Дуго се сам сналазио у свом скиту, а последњих година живота помагали су му отац Никита и отац Рафаило. Једном су њих тројица заједно припремали дрва за зиму. Двојица младих монаха доносили су трупце, а отац Доситеј их је секао старом моторном пилом. Кад су се млади монаси уморили, и старац је пристао да се мало одмори. Отац Рафаило одлучио је да придржи препотопску моторку, али кад је схватио да је ужасно тешка, није му било јасно како је отац Доситеј могао без прекида тако дуго да ради. По речима оца Рафаила, тог истог дана заједно са старцем ушао је у шупу да узму некакавж алат и изненада поред свог босог стопала угледао мочварну шарку.
Претрнуо је од страха, али му старац мирно рече:
– Не бој се, неће ти ништа. Узми длето и идемо.
Једном сам питао оца Никиту да ли је његов старац био преке нарави. На то ми је отац Никита рекао да ми може испричати један случај. Као шеснаестогодишњак једном се због нечега тако страшно наљутио на оца Доситеја да је чак и викао на њега. Старац се тада бацио пред његове ноге и кроз сузе почео да га моли за опроштај зато што је свог ученика довео у такво стање гнева. Отац Доситеј отишао је Господу на Велики Четвртак. Тог јутра преко хладне јесење воде допловио је у свом чуну до цркве, причестио се на светој Литургији и отпловио назад у скит. Сутрадан су у реци пронашли његово тело, поред којег је плутао преврнути чун. Лекари који су радили обдукцију били су истински изненађени што у покојниковим цревима нису пронашли никакве остатке хране. Отац Никита им је објаснио да старац током Великог Поста ништа није јео и да је узимао само Свето Причешће и воду. Зато су у полицијски записник о узроку смрти написали: „Утопио се у реци због физичке исцрпљености.”
Отац Доситеј сахрањен је у Недељу светлу у Псково-печерском манастиру, у пештери. Кад је отац Јован пришао мртвачком сандуку, чим је погледао покојника, пљеснуо је рукама и узвикнуо:
– Доситеју мој, па тебе су убили!
И заиста, убрзо након тога по целом округу прочуло се како су се пијани ловци из Пскова хвалисали да су, возећи се моторним чамцем, забаве ради преврнули брвно на којем је пловио стари поп. Отац Доситеј је целог живота тежио ка циљу, који се на земљи открива само малобројним изабраницима Божјим – ка својој Голготи. То је нешто непојмљиво за нас обичне људе. Касније смо међу старчевим папирима пронашли стихове које је написао за себе самога:
Стој на Голготи својим умом,
И увек размишљај о том
Искупљењу светом
Које је Христос за тебе претрпео.
Било је много недокучивог у његовом животу, али смо у једно били сигурни – Бог му је даровао могућност да се у последњем тренутку свог живота помоли голготском молитвом Свога Сина, Исуса Христа, за оне који су Га распели и за сав људски род: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! Архимандрит Јован (Крестјанкин) називао је оца Доситеја последњим великим руским пустињаком.
Из књиге – Несвети а свети
