KАРАKТЕР ВЕЛИKАНА
Једна неименована дама, иначе блиска познаница славног књижевника, о Дучићу је сабрала све његове најтамније карактерне црте, описавши га као неозбиљног и неискреног човека, који је напоредо водио више одвојених живота, без много емпатије за друге људе.
Ма колико били величанствени у свом стваралаштву, највећа имена наше културе били су сасвим обични људи као и сви ми, са својим врлинама и манама које сваки човек у себи носи.
Они који су га добро познавали знали су да се Јован Дучић увек добро чувао да не каже никад ништа рђаво о људима од којих му је зависио ма какав лични, па и онај најмањи интерес. Имао је „нос“ да осети одакле му може доћи нека опасност, па је увек своје разговоре сводио на неко фино салонско ћаскање, износећи разне анегдоте и цитате, изостављајући да сам каже своје непосредно мишљење или став.
Дучићу је, на пример, „жуч цурила на уста“ када би говорио о Николи Пашићу, оспоравајући му не само памет и поштење, него и националност, а мрзео је и оне који су о Пашићу имали другачије, лепо мишљење.
Једна дама, која је блиско познавала Јована Дучића, о њему је једном приликом рекла следеће:
Он је био човек неозбиљан и неискрен, али је био велики уметник. Ја сам га познавала од пре Првог светског рата и он је за мене увек у личном контакту био понекад и досадан зато што је био лажан и извештачен. Kрио је нпр. своје године и своје порекло, као и своје везе са женама, а ја не знам које су то жене са којима се он волео. У сваком случају он није ни имао неке дубоке и дуготрајне љубави са женама од реда. Све су његове љубави биле еротске, пролазне и на дохват, а ваљда је општио и са плаћеним женама.
Понекад, он је био и неиздржљиво сујетан, а то је ружно деловало, нарочито кад би употребљавао у говору фразе као „ја сам највећи српски песник” и тако слично. Његова духовитост је била помало књишка и разговор с њим је имао своје чари не зато што је он био спонтано духовит, него што је био ерудита.
Понекад је Дучић остављао утисак као да и нема личног живота. У ствари, он је водио три-четири сасвим одвојена живота напоредо. Био је фини артист, чиновник, литерата, човек салона, козер и прилично велики шкртац; себичан осамљеник, који је угађао себи колико је год могао, јер је био помало и хипохондар. Волео је да буде вољен, а понекад није осећао да га понеко иронизира, али кад би то осетио, умео је да се свети чак и иза леђа, у одсуству свога „супарника“.
Он није био нежан и није имао много срца за свет, што се видело и према његовим очима које се никад нису мењале – биле су безизражајне…
Ја мислим да је он врло много радио, то јест да је много читао и да је страшно много радио на дотеривању својих списа, јер он није могао да пише брзо, под инспирацијом. А знао је много и дао је врло много, јер његов стих нико није превазишао…
Мени је нарочито ишло на нерве његово хвалисање пореклом, јер га знам. Тешко ми је било да га слушам кад би се разметао прецима, па чак и смешно; али сам у њему пре свега гледала великог писца, па сам човека остављала по страни, одвајајући га од свакодневног Дучића.
Могла бих рећи да сам га чак и жалила што није имао више карактера, а нисам подносила ни његов начин злурадог оговарања скоро свих наших заједничких познаника и старих пријатеља.
Из књиге „Портрети према живим моделима“ Милана Јовановића Стоимировића
