Епископ Ремезијански Стефан Шарић је позитиван на коронавирус, објавили су помпезно медији у Србији одмах након васкршњих празника. Начин на који је вест објављена, а којој је претходила медијска антицрквена хистерија дао је повода другосрбијанској квазиелити да поново пројави своје право нечовечно и аутошовинистичко лице. Опште је познато да оболели од коронавируса трпе ужасне и велике физичке болове, но без обзира што елементарна људскост и базична пристојност захтевају барем глумљење емпатије и жаљење за сваком жртвом, епископу Стефану су та права ускраћена само јер је верник и члан СПЦ. Мржња према Цркви и свему српском, као и узаврели аутошовинизам угушили су не само осећање људскости, саосећање са оним који пати, него и здрав разум и чињенице. А чињенице су следеће:
Чињеница је да је епископ Стефан неколико седмица уназад пожртвовано делио хуманитарну помоћ, сахрањивао преминуле од короне, посећивао болеснике, и бавио се искључиво харитативним радом. Због овога епископ Стефан је био свеснији него многи од нас све тежине болести и озбиљности ситуације. Медији о томе нису извештавали, иако готово редовно СПЦ приговарају недостатак харитативних делатности и одвојеност од народа.
Управо свеснији тежине короне, у својим јавним наступима, и посебно приватно, епископ Стефан залагао се за поштовање свих мера које је прописала држава те због тих ставова трпео не малу критику неких конзервативнијих група у Цркви. Многи који га данас блате и оптужују, исмевали су његов допринос кампањи „Остани код куће,“ па чак и неки у Цркви.
Чињеница је, такође, да је епископ Стефан као добро информисана особа, на прве симптоме болести одмах отишао на тестирање и повукао се у самоизолацију. Овај његов одговоран став и понашање управо су и довели до тога да нико од неколико сарадника који су били са њим у контакту последњих дана пре појаве симптома, потврђено није заражен. Последично, логично је да још мање постоји могућност да су се заразили поједини верници током Васкршње литургије која је служена три дана пре тога. Заправо чак и другосрбијански медији наводе да од неколико десетина тестираних само је један био позитиван.
Све ове непобитне чињенице сведоче да је један млади човек, потпуно свестан тежине болести и свих компликација, свесно одлучио да буде уз оне који имају потребу, и да ризикује своје лично здравље. Та логика је недокучива већини обичних људи, па чак и хришћана, али је веома честа и природна монасима. Овим је показао да иако је Епископ, Стефан Шарић је пре свега монах.
Истовремено, баш због позвања природе корона вируса, епископ Стефан је успео да сачува друге од себе. Није заташкавао болест, није се крио, није урадио ништа што би било за осуду.
Но све ове чињенице нису довољне мрзитељима. Са једне стране може се разумети раздраженост и нервоза широких народних маса које су већ недељама у изолацији, које лако подлежу злонамерној пропаганди, а са друге стране потпуно је несхватљиво како нико не показује бес према зараженим лекарима, или пекарима, или стотинама других хероја који, такође, вирус добију радећи свој посао, нехотећи и ненамерно. Оно што мрзитељи морају да схвате јесте да је епископ Стефан такође само радио свој посао.
Овај бес према епископу Стефану, пре свега као човеку, а потом и монаху те Цркви као целини није разумљив и није схватљив, он није део европских вредности и европског понашања. Такав бес није својствен нашем народу а оне који га испољавају чини варварима, а не цивилизацијом, и зато мора да буде одбачен. Док цела Италија аплаудира и диви се свештенику који је одбио респиратор како би други човек добио ту потребну негу, једна (друга) Србија негодује и мрзи једног свештеника који је ризиковао своје здравље, не би ли помогао другим људима.
Поставља се питање ко је сад ту заостао? Ко је примитиван и ко треба да се стиди?
Ненад Станић
