Немања Ковачевић: Да ли је човек који се бори за правду злочинац или херој?

Јуче је у Ужицу отворен 29. Југословенски позоришни фестивал под слоганом „Где живе истина и правда?!“

За награду Ардалион бориће се седам представа професионалних позоришта из региона.

У селекцији су представе : “Михаел Колхас“ Хајнриха фон Клајста у режији Бориса Лијешевића (Југословенског драмског позоришта), „Нестајање“ Томислава Зајеца, у режији Сање Митровић (Атељеа 212), „Ибзен машина“ (по мотивима драма Хенрика Ибзена: „Стубови друштва“, „Хеда Габлер“, „Нора“ и „Непријатељ народа“), у режији Ане Вукотић (Црногорско народно позориште Подгорица), „Смрт на допусту“, по роману Жозеа Сарамага „Колебање смрти “, у режији Кокана Младеновића (Сатирично казалиште Керемпух из Загреба).

Затим „Људи од воска“ Мате Матишића, у режији Ивана Вање Алача (Народно позориште из Сомбора), „Протекција“ Бранислава Нушића, у режији Милана Нешковића (копродукција НП Сомбор и 38. Фестивала Град театар Будва), а последње фестивалске вечери биће изведен „Кавез за птице“ Николе Станишића, у режији Слободана Станковића (копродукција Београдског драмског позоришта и Стеријиног позорја).

Фестивал је отворила продукција Југословенског драмског позоришта представом“Михаел Колхас“ Хајнриха фон Клајста у режији Бориса Лијешевића.

Драмско дело „Михаел Колхас“ је приповетка инспирисана истинитим догађајима.

Говори о вазда актуелној теми, тј. темама данашњице, иако је радња смештена у време сељачког рата из 16. века.

Главни лик представе Михаел Колхас кога тумачи Војин Ћетковић је побожни, вредни трговац коњима, учитељски син, правдољубиви породични човек – коме је извесни племић отео коње и кога је борба за правду начинила убицом и разбојником.

Ово је прича о потреби за правдом и за системом који човеку гарантује да, уколико мирно живи, вредно ради, чува породицу, систем ће га ако не наградити, оно бар заштитити.

Међутим, Клајст у свом делу преиспитује чињеницу да ли је човекова потреба за правдом, са системом исмејана, понижена, обезвређена…

То су питања која се и логично намећу.

Прожима се и питање како живети у свету у коме су моћни, бахати и осиони озаконили неправду, а исмејали правду???

Након успешно изведене представе, организован је и округли сто, на коме су глумци Југословенско драмског позоришта одговарали на бројна питања.

О односу према истини и правди, а из угла када се игра, приповеда , али и живи , главни лик представе Војин Ћетковић, истакао је:

„Пробе смо почињали тако што би свако од нас испричао која се неправда њему десила тог дана. Мислим да не постоји дан, да се свакоме од нас не дешава нека врста неправде. Паралела са овом тематиком је вишевековна. Питање је да ли појединац треба да узме правду у своје руке или не? Лично сматрам да не треба. Зато се поставља питање да ли је Колхас злочинац или праведник?Ми му нисмо судили. Главно питање представе је неправда и како се борити против ње?!

Дуго нисмо могли да решимо почетак представе , тачније да одговоримо на питања да ли сам у представи приповедач, глумац који игра Михаела Колхаса, да ли Војин Ћетковић у том моменту, или уствари ко сам ? Међутим, десила се чудна ствар. Када сам читао приповетку, мислио сам да правимо драму апсурда, а да је апсурдно то колика се неправда чини том човеку. Много текста смо избацили и преправили. Начин глуме се од почетка до краја мењао. Схватили смо да смо од реализма, отишли у тотални апсурд, што је потврдило моја уверења.

На питање зашто сматра да појединци не треба да узму правду у своју руке, тј. зашто сматра да појединци не могу да мењају свет, Војин је рекао:

“ Сматрам да је појединац обично осветник, који има личне разлоге, који и треба да постоје. Али треба да постоје и општи разлози. Појединац није идеологија, већ може да буде само покретач већине.

Да ли су нам покретачи друштва потребнији више него икада?

“ Ко ће то да каже да је он тај који ће променити свет? Јесте ли то ви, ја или онај трећи?! Ко нам даје право да узимамо правду у своје руке?!“, питао се Војин.

У наставку округлог стола, млади глумац Алексеј Бјелогрлић, који је тумачио лик Јункер Венцел фон Тронка, негативца, на питање у коме је тражио прототип лика који тумачи и гради, рекао је:

„Мислим да таквих типова људи има превише код нас. Тако да је избор за узора био велики. Михаел Колхас је због неправде, бахатих и безкрупулозних људи, какав је и мој лик, изгубио коње… Ми данас због таквих губимо људе!? Ви кажете да не треба узимати правду у своје руке, не кажем да нисте у праву, међутим стварно не знам шта нам друго преостаје?!“, закључио је Бјелогрлић.

Воја Брајовић који тумачи ликове Кнеза Бранденбуршкија и Доктора Мартина Лутера , истакао је:

„Наша глумачка екипа хтела је да исприча причу како се правда добија, а да се притом плаћа главом. Цео процес нам је био занимљив. Тај приступ који смо имали, представио је и институције које су есенција корупције, лажи, неких личних интереса. Нико се ту не бори за неко боље сутра. Већ за неке друге интересе..“

Зоран Цвијановић који тумачи ликове (Кнез Саксонски, Капетан Хајнрих фон Гојзау, Већник, Правник, Званичник), рекао је:

„Оно што је актуелно у овој причи која се десила у 16. веку, а забележена у 19., је тај тренутак када се држава уздигне изнад обичајног права, и начина живота свог сопственог народа и почне да арбитрира на један пристрасан начин у корист сопственог одржања. Зато се дешавају овакве ствари. Ова прича је и даље актуелна ! Моје лично осећање је да ми обичан народ, живот доживљавамо као културу коју живимо и томе супротстављамо неко обичајно право, у коме се ваљда зна неки ред. Са друге стране имамо државу коју заступа нека друга врста људи. Кад се те две ствари супроставе једна другој, после једно сто година то ће се опет звати култура, а не диктатура… Наше је да то приметимо.“

На питање како се осећа глумац, али и човек у једној смеси зла о којој говори представа , која јесте фикција, глумац Никола Ракочевић, истакао је:

-Цела моја глумачка поетика се заснива, на првој години глуме „ја у датим околностима“. Имао сам другачији задатак. Да разумем некога са друге стране! Да разумем некога који је направио велики проблем! Поставља се важно питање, да ли смо ми способни, да некога ко нам је близак и драг оптужимо, колико год да је крив?! Не желим никога да правдам, желим само да будемо поштени према себи… Ако би у себи пронашли тај проблем и питали се да ли можемо да будемо праведни или да пустимо свог рођака да настрада, а да притом ризикујемо свој углед и каријеру ( било коју каријеру), верујем да би нашли решење за овакве проблеме. Да ли би то могли? И ако не можемо, зашто не можемо?

Женске ликове (Лизбет Колхас, Пророчица, Опатица Антонија фон Тронка, Настојница) који се појављују у представи тумачила је глумица Милена Васић.

– Потрудили смо се да кроз ова три лика кажемо све оно што жене јесу биле и што су данас. Недостаје само још лик светитељке. То је неки природни пут, а сведоци смо да су тако многе жене кроз историју рехабилитоване. Покушали смо да дочарамо данашње време, у коме се нуди да је жена равноправна са својим мужем, у заједници у којој треба исто да мисле и осећају. Надам се да смо то постигли. Михаел Колхас улази у ту борбу са жениним благословом, која није покушала да га заустави, јер је знала да то не би успело. Рекла му је да опрости онима који га мрзе, јер је опрост битан пре свега за њега. Плашила се како би се он са тим теретом изборио после. Често на конференцијама за штампу говоримо о лику жене, пророчице, а мало се осврћемо на лик опатице. Данас је тренутак да цитирам опатицу: „ Бој се Бога и не чини неправду!“ Желим и лично да поставим питање: : „Да ли се плашимо Бога? И докле ћемо чинити неправду?“

На питање да ли је ово питање постављено на правом месту и правим људима, Милена Васић је истакла :

„Да, јер ће увек отићи на место коме је намењено!“

Шта су заиста Истина и Правда?! Треба ли се борити као појединац или дозволити да будеш исмејан и понижен? Који је тренутак кад човеку сине, да је куцнуо час да после дугогодишње неправде почини злочин? Постоји ли за то оправдање? Да ли непријатељима треба опростити? Колико је опрост у овом случају хришћански чин? Или Богу треба оставити последњу реч?

Колико је тачна филозофија да је љубав та која лечи све?

Ово су животна и филозофска питања. На неке од њих вера има јасан одговор. А за неке треба храброст, да би се дао прави.

Суштинско питање ове представе је да ли је човек који се бори за правду херој или злочинац? И шта је алтернатива за борбу против неправде.

Могуће је да је заиста херој, јер је његова борба за правду покретач маси, а врло често и решење за опште проблеме. Кажу да Бог увек шаље своје „војнике“ да помогну и разреше стварност и дилему обичног човека.

На крају се поставља питање да ли су они који свесно ћуте на гажење истине и правде, на правом путу, или су ћутањем постали саучесници неправде?!