Волио бих својој Крајини да пјевам,
Помињући житнице, ријеке и брда;
Обичаје старе, вранца са уларом –
Али како моја ђедовино тврда?!
Како да ти пјевам, а суза ме гуши.
Кад си своје биће милом српству дала,
И онда пером као плугом њиву,
Подерем хартију ђе је суза пала.
Молио сам Бога да запјевам једном:
Веселију пјесму што сузе не рони,
Но ме оштра кама у срце прободе,
Слика мог народа тужног у колони.
Ех да је среће, да ми грло јекне:
Ој, Крајино роде, ја ти пишем писмо!
Али ми се душа ратужи од муке:
Нема Бож’јег дана да страдали нисмо.
Запјев’о бих радо ону пјесму стару,
Што ми дуго лежи на срцу скривена,
Ал’ погледам икону на трошном дувару:
Господе, вјерујем, у боља времена!
Морам запјевати, нек поноћну тмину
Распрши коло, док свањава зора!
Нека грла згроме, и нек зуби шкрину:
„Ђе облаци стају кад крену са мора!“
