Шта сањалице могу постићи назив је једног текста који је о Михајлу Пупину изашао у америчком часопису за младе почетком XX века. У односу на десетине других чланака који су деценијама излазили у „Њујорк тајмсу“, „Вашингтон посту“, „Чикаго дејли трибјуну“, а у којима је било или Пупинових речи или оних које су написане о њему, овде налазимо одговор на питање зашто би требало да се враћамо животима великих научника, не само њиховим делима. То је прича о Пупиновим људским достигнућима, не о многим патентима, математичким моделима, књигама или научним радовима које је написао.
Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер америчке телефонске и телеграфске компаније и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели Џон Фрицове медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: „Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.“
Вероватно не постоји закон физике који би могао да припомогне у објашњењу, али сусрет са наслеђем Михајла Пупина делује веома ефикасно. Мотивише, буди апетит за знањем, подстиче на добра дела. Најбољи први сусрет је аутобиографија за коју је 1924. године добио Пулицерову награду Од пашњака до научењака, а коју је 1935. Лајон Фелс у „Вашингтон посту“ прокоментарисао речима да је „узбудљива као и било које научно откриће и да открива једну од најшармантнијих и најљубазнијих личности XX века“. Пупинове књиге Романса машина и Нова реформација могу да се користе као упутство за креирање најбољег начина да се младима представи наука, инспирише на стваралаштво и истраживачки рад. Због изузетне разумљивости, приступачности и топлине, ствара се утисак да сте, док читате његове речи, у додиру са неким мудрим, али блиским старијим рођаком или пријатељем.
Познавање чињеница предуслов је за употребу научног и људског наслеђа наших великана. Михајло Идворски Пупин патентирао је 35 проналазака. Најпознатији су његови калемови, али је можда још значајнији податак да је од три компоненте на којима се базирају информационе технологије и које садрже сви електронски уређаји: исправљач, осцилатор и појачавач, наш научник патентирао две. Такође је значајан његов допринос Рентгеновом открићу. А једна чињеница готово и да се не спомиње: за примену ултразвука у откривању подморница Пупин је добио највише признање америчког председника. Поред овог добио је још девет изузетних медаља и награда, примио је 20 почасних доктората, објавио је 36 научних радова у најпознатијим научним часописима, као и на десетине говора и експозеа за научне скупове института и академија. Уз обиман научни рад био је професор преко три деценије на Универзитету Колумбија. Један од четири нобеловца којима је Пупин био учитељ и ментор, Едвин Армстронг, истакао је да „само они његови ученици који су одабрали обесхрабрујући пут који је судбина доделила свима који се баве истраживањем, могу дознати какву је светлост инспирације бацио на тај пут. Олакшао им је да га прате. Пупинова способност да јасно уочи основу проблема, његова храброст при суочавању са великим тешкоћама и његово потпуно одбијање да призна пораз и поред нових и нових неуспеха, били су пример који је морао да стимулише енергију и машту оних око њега.“
Био је председник Њујоршке академије наука, али и америчког друштва за унапређења науке, као и Института радио инжењера Америке и Америчког института инжењера електротехнике.
Основао је Српску народну одбрану у Америци, организовао је Коло српских сестара, као и Савез заједничких Срба Слога. Такође оснива и фондове којима је помагао и финансирао на десетине пројеката, издања, ђака, уметника: Фонд „Пијаде Алексић Пупин“, Фонд „Михајла Пупина“ и Задужбину „Михајла Пупина“ при Народном историјско-уметничком музеју у Београду.
„Први циљ науке“, пише Михајло Пупин, „јесте да благонаклоно и без предрасуда тумачи језик природе. То води разумевању које нам пружа увид у вечиту истину, а истина нас чини слободним.“
И зато на путу на коме је наука поново прва отворила наша европска врата, са даровитим младим људима, али без министарства и са великим пројектима који имају јасне буџете, али не и јасну стратегију, можда је најбоље сетити се наших научника који су својим радом и животима утицали на развој модерне цивилизације. Садржај који они нуде истиче моћ знања као најбољи избор.
Они могу бити веома поуздани водичи на путу популаризације науке и развоја научне свести, као и стварања националне базе знања из различитих научних области. Њихово наслеђе је и данас снажна инспирација и подршка.
У једном од многих драгоцених легата које нам је Михајло Пупин оставио, његовој личној библиотеци која се чува у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, постоје књиге са коментарима које је писао графитном оловком током учења. На маргини једне од њих написао је „прећи пет страна дневно“. На први поглед никакав велики проналазак, ништа спектакуларно, али верујем за наше друштво данас један од његових најдрагоценијих савета. Мали кораци, пет страна дневно, биће сасвим довољни.

 

 

Аутор: Александра Нинковић-Ташић

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

vreme.com

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име