У животу има околности и ситуација у којима се проверава да ли је истинито оно у шта верујеш и да ли је твоја вера истинита. Док је човек здрав, све је лепо и красно, али када наступи болест, када човек гори од високе температуре у грозници, када се нађе на одељењу интензивне неге у болници, када наступи час страшног земљотреса у човековом животу – егзистенцијалног (рат, поплава, пожар), психолошког, (губитак вољене особе, понижење, неправда), економског, ( сиромаштво, губитак посла, глад) или када дође до било које непријатне, опасне или трагичне ситуације, тек тад човек стварно увиђа и схвата да ли је то у шта је до тад веровао, што је исповедао, о чему су му говорили, о чему је сам размишљао заиста има у себи силу живота и истине, који ничим не могу бити оспорени и поништени.
Лако ти је пуног желуца и доброг расположења философирати: „Бог постоји! Људи једите и пијте!“ Али, иди ти, брале па реци да Бога нема људима на одељењу интензивне неге! Неће се они сложити са тобом, јер је за њих то питање живота и смрти, а не празне интелектуалне приче!
У тренуцима болести или страдања за човека наступа час истине. Кад смо добро и све нам иде добро у животу, ми тад нисмо истински ми. Тек у тешким животним тренуцима ми постајемо истински ми – на делу а не теоретски. Лако је говорити о вери, теологији, типику, канонима, пустињацима, али сам и сав наш хришћански живот проверава се и стварно потврђује тек у тренуцима трпљења, муке и страдања.
Из књиге – Живот у свету без Христа
