Прозирна је силуета
што узаном стазом
у врлети разума се
лагано и сигурно пење.
Тражи се зрак
да осветли мрак,
једна неначета зора,
да покупи здробљено
поверење, расуто по
калдрми измећу страхом
обрушених руина.
Клопара време
ритмичним оптимизмом без страха
од живота и даљина.
Миграција сусрета и
загрљаја душа, мере
све предрасуде тишине
која постаје све гласнија.
Све се може учинити
с вером у један пут
с питањем чиме се мери
драгост, којим метром
се скраћују растојања
између душа.
Само срце може право
да да, на прелазак прага, на отиснуће у
океан веселе жишке
у којој се преплићу лепо и верно.
Перчин снаге виори се
као немоћ да се одоли
светлости и топлоти.
Урања цели свет на длан
као кишна кап и полако
цури између прстију.
Не могу да одолим тој
привлачној радости живљења, са благодарном молитвом,
Уздижем руке, појем псалме, радост ми је име,
И видим угашена светла и осветљене људе.
И пуштам, да људи сијају душом верном,
молитвом спремном,
тонем у уметност дара
небеског,
окружена погашеним светлима и осветљеним људима, и једрим данима,
а радост ми је име.
