Увек си ту, није то сећање, то је истинска, стамена љубав, ја се овде за тебе Богу молим, а ти Оцу нашем узносиш молбу да ме воли.
Био си увек ту, тршаве косе, шмекерског осмеха и нежног додира.
На раменима си ме носио, све бунтове и несташлуке моје с љубављу и стрпљењем подносио.
Изговорим реч ‘тата’ и врати се снага.
Учио си ме да поштујем људе али и себе, да помогнем увек, да веру чувам, да се не окрећем како ветар дува.
Бдео си нада мном када сам болесна била, уз маму ми, за живот, ојачао крила.
Твоја шака, наравно, увек већа од моје, али тако пуна сигурности и подршке.
Био си ведар, јак, постојан. Љубав си, не само речима, већ и поукама, делима, даровима обилато делио.
Звали су те ‘Легенда’, а ја сам била поносна због тога.
Поштено и упорно си радио, ни једног изазова ниси се плашио.
Волео си друштво, музики, свој омиљени клуб… Био си сјајан шахиста и сада, док гледам књигу, у којој су и твоје слике осећам радост, и ту бескрајну љубав.
Несебично си давао себе, научио ме да у тешким данима чврсто, без роптања, истрпим и у Бога се поуздам, а да у успешним, добрим временима благодарим Господу и радујем се, али са обе ноге на земљи, без еуфорије и узлетања.
Тако сам благодарна Оцу нашем што си баш ти био, што баш ти јеси мој тата.
Слава Богу и бескрајно Му хвала, што си мени био тата ти, добри човече .
Све си ми пружио и дао, и више не мораш, никад, да бринеш за мене, само погледај одозго и опомени, ако икад скренем с пута правог.
Срећни оци.
Живеле наше тате, и они који су поред нас и они који су у загрљају Оца нашег.
