По дефиницији брига је стрепња, (осећај узнемирености), зебња, бојазан, мука…
Постоји и брига другачијег фокуса, када пазимо и старамо се о неком, као родитељи о деци, свештеници о својим парохијанима, када се старамо о слабим, немоћним, у том случају брига је оправдана и, сасвим нормалан став.
Међутим брига коју свакодневно стављамо на своја плећа, без неког, објективног и ничим изазваног разлога је оно што нам краде тренутке живота, минуте смеха, радости, слободе.

Плимни талас, или још боље: цунами, разних теорија завера, перфидних лажи, вештачки изазване несташице, преваранти, мутиводе, лажњаци свих фела и врста уносе немир, страх, анксиозност – бригу, која не би требало да заузима животни простор.

Препусти се човек тим негативностима и песимизму и тоне, тоне у болест, тоне у отуђеност, тоне у тамницу страха…
Зашто? Зашто је тако када је живот најлепши Божији дар?
Због маловерности, због не утврђености у вери, због тога што у свом брижном стању човек заборави на ону љубав, милост, снагу и призив Божији.
Бог је увек ту, па зар је тако тешко рећи:“Помози Боже“, уронити у молитву уместо у безразложну бригу.

Окреће се човек око себе и пуни џепове, торбе, мисли, планове, жеље, бригама, пуни и нестаје у магли имагинарних брига… И тако оде осмех, оде загрљај, оде сусрет, побеже лепа реч, нежни додир, утихну радост…
А шта смо, ми људи, без радости, зашто лимитирамо своје потенцијале…
Радост је још један Божији, благи и милостиви дар, па хајде да пригрлимо тај дар, онако благодарно, целим срцем.
Пусти лажне вести које ти набију бригу, све те песимистичне и апокалиптичне сваштарије и узми у наручје радост.
Радост је свуда, само ако гледамо са поверењем у Бога, ако гледамо вером, срцем, љубављу….

Радост на сваком кораку:јесења палета, шуштање лишћа док ходамо, шетња, чај у рано магловито јутро, осмех у пролазу, један додир, топлина нечије руке, ручак са пријатељима, слатка порукица, мекани јастук, топло ћебе и омиљена књига, дивно друштво и комедија, заједнички смех.
Радост је природно човеково стање и човек је створен за радост, а радост за човека, док је брига вештачки накалемљено осећање, то је онај погубни адитив који токсиколошки обара имунитет живљења.
Зато, никад не тражимо разлога за бригу, већ ситнице за радост…
Уместо не проспаваних ноћи због брига, нижимо ниску живота од тренутака радости.

Будимо као свети Серафим Саровски и нек нам са усана увек излазе речи:„Радости моја“!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име