Кажу ‘ситнице су крупне ствари’, и баш је тако. Човека најбоље упознајете на тим ситним стварима које ради, како вас поздрави, како вам руку стисне, по погледу док му у сусрет идете, по томе како користи оно што сте дали- да ли граби и присваја (као да је одувек његово и само његово, покушавајући да сваки ваш траг избрише), по поруци коју вам пошаље, по љубави коју осећате, без обзира да ли сте се видели или не, по јасноћи жеље за сретањем, по осећају у грудима, по радости и осмеху.
Човек је човек колико друге воли и поштује, колико места у његовом срцу има за ближње, и мали онолико колико присваја туђе, лажно се смеши, лицемерно се понаша…
Човек је човек када препознаје и признаје труд и рад другог човека, док даје (а не само узима), док су други они први, а сам он онај други.
Човека ситнице одају…
Пазимо на ситнице, јер оне, заиста јесу, крупне ствари.
Нек нам Господ мера увек буде…
Чувајмо се ‘пада’ на ситницама, тај пад је стрмоглав у нечовечност.
Нема ничег ситног или крупног у нашим односима, има само оног што је саткано љубављу и истином, или оног лажју и без љубави скројеног.
А како ценити ситнице?… Тако што ћемо живети једноставно…
Како живети једноставно? Тако што ћемо бити Божији синови и кћери, тако што ћемо веровати Господу, волети Га, волети ближње, бити захвални, тако што ћемо пригрлити са радошћу свако ново јутро, што ћемо спокојно кренути на починак, радовати се сунцу, роси, киши, ветру, ширити доброту, делити себе несебично, бити молитвено и мислима са онима које волимо, бити своји, осмехом покоравати невоље, праштати, волети, грлити, бити радост, бити човек…
Волети живот и поштовати тај Божији дар…