Постоји ли, ико међу нама, да бар једном, није изговорио реченицу:„Живот је тежак“? И да ли, има иког, ко није, од другог, чуо како изговара ове речи? Тешко. Сви смо и чули и изговорили ове речи.
Ко је обећао да живот неће бити тежак, да ће све тећи глатко, лако, опуштено?
А, у односу на шта тачно, је живот тежак?
На списак наших жеља, на наше амбиције и снове, на наше идеје и замисли какав то живот треба да буде, на поређење с другима, на прозаични холивудски ‘сјај’, на јевтине романчиће.
Да, у односу на шта тачно је живот тежак?
Постали смо, колективно, ‘принцезе на зрну грашка’, па све нас нешто жуља, сврби, тишти, смета.
Параноја нашег доба.
Ништа није довољно добро, довољно велико, лепо, укусно, брзо.
Све је то илузија, све је то тривијалност, све је то кукавичлук.
Видела сам оца како гура сина у инвалидским колицима.
Мајку која шета са сином ометеним у развоју.
Упознала сам брата који је обријао главу, да се солидарише са млађом сестром, која болује од канцера и опала јој је коса.
Причали су ми о девојци која, свског дана одлази у болницу, код тешко болесне мајке, седи сатима са њом, чита јој, прави фризуре, слушају заједно музику…
Син који брине о дементном оцу, пажљиво, с љубављу, па када наиђе моменат луцидности, легне крај њега, да осети, опет, очев загрљај.
Прича о девојчици, која, са својих 12 година, живи у потпуно нехуманим условима, са мајком, оцем и братом, путује 16 км до школе, учи уз лампу.
Дечак који са непуних 13 година вози трактор и помаже мајци, након губитка оца и супруга, да прехране породицу и одрже домаћинство.
Могло би се ређати и ређати оваквих животних прича, али, довиљно је и оволико, па да се, сви заједно упитамо: да ли имамо право на реченицу „живот је тежак“.
Да ли после оваквих прича из живота има нешто да нас жуља?
Да ли је сада битна кубикажа аутомобила, дуплекс с погледом на реку, антикни сточић са нинтарзијом, да ли је сада битано јесмо ли у хотелу са три или пет звездица, да ли смо поклонили некоме најскуољи поклон, да ли смо направили романтично изненађење о коме се прича, да ли смо путовали бизнис класом или не.
Како сада звучи: „живот је тежак“?
Да ли је сада довољно што су нам ближњи здрави, што смо ми здрави, да ли сада ишта значи имамо ли кућу од двеста квадрата или две просторије, да ли је сада довољно имати кров над главом и неколико оброка дневно, или и даље жуља?
Колико смо Господу захвални за све благослове које нам даје, колико често се захвалимо на томе?
Да ли се сетимо да у молитвама поменемо све, који, заиста имају тежак живот, али храбро и без кмечања газе дан по дан?
Сетимо се да увек заблагодаримо Господу, сетимо се увек да у молитвама поменемо све ове борце кроз живот.
Помолимо се за њих све, и никад више, не дозволимо себи, да нам олако и неодговрно, са усана склизне реченица :„живот је тежак“.

 

1 KOMENTAR

  1. Браво! Кад би људи у току дана макар једном о овом помислили, па кад им дође да изговоре ЖИВОТ ЈЕ ТЕЖАК, макар стид да осјете што су гунђали, роптали… Да Господу заблагодаре и помоле се за све који страдају, саосјећају са њима у срцу и мало више љубави унесу у односе са људима!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име