-Успео сам, сазидао сам кућу!
-Нашла сам одличан посао.
-Женим се, срео сам дивну девојку.
-ЈА сам одбранио дисертацију, отишао на крстарење, купио апартман, зарадио више, купио најбољи аутомобили, преселио се у бољи део града… И тако: ја, ја, ја… Све сам учинио ЈА…
Да ли је тако?
Колико траје то што учини ‘ЈА’?
Да ли овај свет, овоземаљско путовање зависи од тог ЈА, да ли је ЈА основни принцип живота…
‘Свемоћно’ ја свуда. Свака реченица почиње са ја…
Где је ту Творац?
Где благодарност, пре свега, на дару живота?
Да ли је ‘ја’ себе створило?
Где се уклапа Бог у овај ролекостер понављајућег ‘ја’?
Куда нестаде рефлексија Божије милости и доброте ?
Колико воде треба да протекне, колико успона и падова да се одживи, колико магли, иња, леда и трња, колико суза, заблуда, поломљених сећања, напрслих нада, скршених обећања, потонулих снова, треба да се догоди, како би се сетили Господњих речи :“Без Мене не можете чинити ништа“…
Шта ја могу без милости и помоћи Божије?
Ништа.
Све што човек учини добро, све што постигне и достигне је Божије дело. Сам по себи човек не може ништа, а ако нешто и постигне брзо то пропадне, оде у прашину коју ветар живота разнесе као да није ни постојало.
Једини чврсти темељ на коме, било шта градимо, у животу је темељ Господње милости, благослова и љубави. Само то је истинско достигнуће и нешто стварно и постојано.
