Човек ну у чему нити може, нити треба да се нада у себе и у друге људе. Тешко нама, ако своју животну срећу и смисао свога живота тражимо у другим људима, ако то очекујемо од других људи! То ће нам свагда бити мало, недовољно, јер смо створени по образу и подобију Божијем, и само Бог може да утоли нашу жеђ за истином, смислом, срећом.

Свакодневно се суочавамо са тугом, депресијом и унинијем у себи и другима. Многи људи се налазе на граници најцрњег очајања, а неки помишљају, чак и да дигну руку на себе. Али, тако живе и Светитељи, само са једном кључном разликом: Налазећи се на рубу очајања у погледу свега свога и свега што је у свету, Свети имају само једну наду – у Бога Живога. А савремени човек који се налази у духовној обмани и једину наду и излаз види  – у смрти, јер више не може да поднесе живот! И онда почиње да пије таблете за смирење, да се опија, да се дрогира, да се уништава кроз греховне страсти и пороке, а све да би побегао од тог ужасног осећања бесмислености живота и потпуне самоће. Али, у том греху, пороку и самоуништењу нема утехе, нити излаза.

Сваки човек је у неком тренутку свога живота прошао кроз ту страшну тачку очајања, када је осећао да се налази на граници својих могућности, да „више не може“. Али, то је за онога ко то покајнички прихвати – прилика да измени свој живот набоље. Велико је дело спустити се у дубину свога бића и тамо, у мраку очајања у погледу себе и свега свога, пронаћи истинску наду у Бога, а то је једина нада која неизверава.

Из књиге – Духовни живот у свету без Христа

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име