Монахиње из Мексика, Бразила, Португалије и Француске чувају православље у француском Мајену. Игуманија Јелена: Величина Срба је у томе што остављају слободу која је суштинска за човека

НЕДОКУЧИВИ су путеви божји. Како, иначе, другачије објаснити податак да постоји манастир Српске православне цркве у ком ниједна монахиња није Српкиња?

Манастир посвећен рођењу Пресвете Богородице налази се у француском месташцету Мајен на 250 километара западно од Париза, у правцу Бретање. У надлежности је Његовог преосвештенства владике Луке, епископа западноевропског. Игуманија Јелена је из Мексика, а у њему живе још монахиње Катарина, Теодора, Сара и Клара из Бразила, Софија из Португалије и Францускиња Христина. Њихове судбине и животне приче су крајње занимљиве, а све их је спојила изненада откривена љубав према православљу.

– Највећи део сестара је прешао у православље у Бразилу, свака на различитом месту, али с јаким убеђењем, које само Свевишњи може да објасни, да Бог станује у Православној цркви – каже у разговору за „Новости“ игуманија Јелена.

Настојатељица манастира Рођења Пресвете Богородице објашњава шта је то привукло нашој вери.

– Православље је дало смисао мом животу. Може да делује једноставно, али у Православној цркви смо то што смо, и покушавамо да будемо бољи, захваљујући Богу. Православна црква брижљиво чува и шири праистину. У Католичкој цркви нисам волела хипокризију, да од других тражимо оно што не тражимо од самих себе. Тај недостатак искрености ми је много сметао.

Монахиње Сара, Јелена и Клара

Јелена је рођена у Мексику, а детињство је провела у Бразилу и, каже, у то време није била превелики верник.

– Када сам открила православце, нисам још увек познавала сву истину о њима, али сам већ на првој литургији Светог Јована Златоустог, у Бразилу, на коју сам била позвана, осетила снажно присуство Бога. Одлучила сам да пређем у православље и да се замонашим. Била сам млада и сигурна да радим добру ствар.

Православље је узела 1986. године, што је у почетку узнемирило њену породицу.

– Били су у страху, јер православље тамо не познају довољно. Данас је то за њих благослов. Долазе да ме посете, и ја, додуше ретко, одлазим код њих. Носим са собом поруку хришћанства, коју веома поштују.

Чим је прешла у православље, отишла је у Европу, у Португалију, у манастир који је био припојен Пољској православној црвки.

– Када је владика преминуо, добили смо благослов од митрополита ППЦ Саве да се припојимо СПЦ, у којој су нас примили великог срца и раширених руку – истиче игуманија.

Одлука да пређу баш у СПЦ је, каже, била једноставна и логична.

– Схватиле смо да је српска црква мученичка, због свега што се дешавало са српским народом током рата. И ми смо изабрале пут мучеништва. Направиле смо прави избор.

Сестринство се у Мајен преселило тек пре неколико месеци из 800 километара удаљеног Годонкура у области Вож. Морале су да оду, јер нису имале средстава за одржавање. Кров је могао да попусти сваког часа. За њихов проблем чули су у православном манастиру Свети Антоније, метоху манастира Симонопетра на Светој гори, коме је један богати француски пар донирао велики посед. У својој младости су прешли у православље, а нису имали децу, па су све оставили цркви.

– Сад уређујемо стару коњушницу за монашки живот. Имамо и малу капелу у шуми. Адаптирамо и конак за посетиоце. Почињемо из почетка и потребна нам је помоћ – каже игуманија.

Неопходна средства стичу прављењем свећа за цркву Свети Сава у Паризу. Сестра Сара слика иконе. Баве се и калиграфијом.

-Веома смо почаствоване што припадамо Српској православној цркви и што нас је прихватила таквим какве смо. Владика Атанасије Јевтић нам је својевремено говорио да не покушавамо да се мењамо и да не имитирамо Србе. У томе и јесте величина и мудрост Срба, јер никога не стављају у калуп и остављају ту врсту слободе која је суштинска за сваког човека – објашња игуманија Јелена шта је везује за српско биће и православље.

МОЛЕ СЕ ЗА КОСМЕТ

СЕСТРЕ манастира Рођења Пресвете Богородице одлазиле су више пута у Србију.

-Раније сам ишла сваке године, а касније сам била окренута великим обавезама у манастиру. Планирам да ускоро поново одем. Много волим Жичу. Хтела бих поново да посетим и Грачаницу. Страшно је то што се Србима догодило на Косову. Делимо тугу, стално се молимо за њих – каже игуманија Јелена.

 

novosti.rs

1 KOMENTAR

  1. Sama molba (molitva) ne pomaže mnogo (ili, NE pomaže ni malo) ako nema – akcije, znači, i Bog voli da je čovek aktivan u svom (plemenitom) naumu, onda može i da mu – pomogne!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име