Данас је традиција пустињских отаца и унутрашње молитве по прилично занемарена, број верника сматра да је тај пут резервисан за неког човека прошлости који је од јачег материјала, и који је одрастао и живео у другачијим условима од постмодерног човека који живи данас. Јасно је да се наши капацитети јединства са Богом временом и генерацијски прогресивно умањују, али докле год имамо и људску природу и Божанску искру у себи, мање или више ти путеви нам нису затворени, и можемо њима по нашим слабим моћима ипак ићи. Покушаћу да овај текст изместим из академског дискурса јер оно што човек закачи у самом опиту представља суштину свега онога што нам је Христос заиста наменио. Он је страдао и умро за нас на крсту постајући нови Адам да би смо део Његове природе манифестовали у себи чак и овде и сада и то треба да представља наш главни труд.
Старац Пајсије је говорио о томе да човек треба да буде везиста. Везиста подразумева некога који штелује свој апарат да би ухватио ту фреквенцију и остварио повезаност и комунинацију, тј. општење. Kада се две фреквенције изједначе оне постају једна, и то је била његова метафора за остваривање синергије и јединства са Богом.
Човек је биће које има три испостаси (јер је створен по слици Св. Тројце), другачије речено компоненте које га чине целовитим бићем ако су усклађене. Ум, који се налази у глави иако је његово првобитно место је било у срцу пре пада, мада ум није тотално фиксиран само за главу чак и код људи који нису аскете, душу чији се центар налази у средини груди, коју Хиндуисти погрешно називају срцем, тј. Анахата чакром, и Дух који се налази у физичком срцу човека, где би требало да буде уједно и његов ум по човековом првобитном лику. Добри молитвеници имају тишину у глави и то се зове молчаније ума (што је на жалост присутно код јако малог процента аскета), где им ум искључиво обитава у срцу и мисао им се не развија у самој глави уопште, а из те позиције будности су способни да сагледавају покрете страсти унутар свог тела и да их блокирају или их тотално затрпају игнорисањем и усмереном молитвом (тај принцип борбе против страсти није резервисан само за молитвенике тог нивоа, иако њима тај духовни степен омогућава далеко озбиљније капацитете за духовну борбу). То о чему сам сада говорио показује само да тај повратак ка првобитној Адамовој слици уопште није лак за остварити на иоле нешто озбиљнији начин и да када читамо поуке из Јеванђеља, не требамо их никако оако схватити нити мислити да својим снагама можемо да добацимо до онога на шта нас Христос позива. Потребни су дуги и тешки процеси кроз које морамо проћи да би смо закачили само неки степен тога.
Део тог повратка ка Богу и испуњењу Христолике природе су борбе против страсти. Речи Божије (2 Мојсијева глава 3) : „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гђе стојиш света земља“ указују управо на то. Обућа је тада била прављена од животињске коже која представља наше грехе и страсти и нашу палу природу. Бог свом молитвенику говори како треба да оголи та својства и да их скине са себе да би осетио свето тло на коме стоји (јер сви ми заправо стојимо на Светињи која је наша подлога која нас држи правима без које би претежно пузали по земљи и не би смо били људи). Исто тако говорећи му да скине своју обућу којом је навикао да корача својим путевима, Бог му говори да само огољен, и босим ногама може ићи путевима које је он њему наменио (Исаиа 55:8 :“Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви“, говори Господ), и тиме му објашњава да наши унутрашњи покрети ума, душе и духа заправо имају другачије врсте кретњи које нису усклађене са Богом и које га промашују и да је повратак на те путеве Божије тежак процес у коме је послушност Божијој вољи најбитнија од свега, а она подразумева виши степен духовног опита где можемо разликовати које су мисли наше властите, које су од демона који покушавају претежно да распаљују наше страсти и грехе и да нас скрећу са тог пута гурајући нас у понор, и које су мисли од самога Бога који свог молитвеника на најдиректнији могући начин управља, који је изнад канона и поука светих отаца.
Доста хришћанске литературе је посвећено управо детаљним упутствима како се човек може борити против страсти и грехова да би се више ускладио са Богом и Његовом вољом (иако те препоруке не треба никако узимати олако нити без савета са својим духовником, јер могу одвести човека у различита растројства и велике штете некада чак и трајне, ако читалац самовољно и без расуђивања узме на себе подвиге којима није дорастао и о којима су говорили сами светитељи или ако му сам духовник да више него што је он способан да носи), тако да се нећу трудити да пишем о самим страстима толико, него ћу гађати мало више у то зашто се против њих аскете боре.
То штеловање фреквенције о коме је Старац Пајсије говорио се постиже тишином, Псалам 46:11 :“Буди миран (или стој мирно), и знај да сам Бог“ . Од свих 8 страсти и различитих грехова чије се енергије налазе у уму, души и срцу, потребно је умртвљивати, одбацивати и преображавати их, да би се те три компоненте као један сноп усмериле ка Богу у молитви, и та борба против страсти и греха и тежња ка молитвеној тишини подразумева штеловање фреквенција да би смо осетили дубље пулс Божији и имали непосредан однос и јединство са Богом. Православна мистика такође подразумева одвајање од овог света где се сва чула искључују од тварних стимулуса и бивају усмерена ка самом беспочетном и нествореном Богу и његовим енергијама. Зато је она трансцедентна у својој суштини, иако човек у њој и даље остаје рањиво биће које подлеже несрећама овог света и не губи своју погрешиву природу, и за разлику од осталих духовности човек се у православној духовности не издиже од патње која га окружује, већ имајући срце за другог састрадава са целом Божијом творевином. Она га са једне стране води у епицентар страдања човечванства и материјалног света (јер на великој схимни монаха коме је једино послушање молитва пише „на себи носим ране Христове“), са друге стране Светлост Тавора, којом се преобразио сам Господ Исус Христос обасјава тог молитвеника хранећи га и чистећи га од греха и страсти, док Божије присуство у његовом срцу га крепи, напаја и даје му снагу у свим његовим агонијама, бедама, и страдањима које тај пут са собом неизбежно носи.
Бог се налази свуда око нас, и у тој тишини и свести да је Бог присутан, човеку који Бога тражи је могуће да осети то Његово Биће и да са Њиме има директну заједницу и живи однос (где Бог постаје огледало тог човека јер у том стајању пред Богом молитвеник комуникацију остварује искључиво кроз унутрашње покрете свог бића где осећа своју тоталну провидност пред Богом, јер у те покрете спадају чак и они пали делови његове природе, и они који су невољни). Али исто тако, Бог се налази у срцу „круне своје (на жалост пале) креације“, тако да је човек у Богу и у исто време Бог је у човеку, и та врста испреплетаности бића је нешто далеко дубље од онога што је људском разуму схватљиво. Зато православна духовност није академска дисциплина, барем не у својој суштини. У њој срце молитвеника представља трон на коме Бог треба да се зацари, и то није никаква метафора. Опитни исихасти имају директно присуство Христа у своме срцу које осећају, и тај пут им омогућава дубљу спознају себе самих и истанчаније перцепције људи које срећу, управо зато што Бог бива рефлектор, тј. светло кроз које гледају све.
Од почетних одаљавања од света у тиху самоћу, где молитвеник изоштрава своје перцепције у посматрању самога себе и својих грехова и страсти, чувања својих чула од различитих надражаја која му активирају све то против чега се активно бори и што му омета молитву, аскета се неизбежно креће ка суштини мистике Тавора, која је пре свега покајање и плач над својом палом природом коју упознаје на најдубље могуће начине, и за разлику од неког психоаналитичара, који претежно зна за катарзу али не и преображење, или когнитивног психолога, који би говорио о мета-когницији али све подређује својим разумским компонентама, тај будни ум молитвеника (непсис) га води у онтолошки крик ка Богу и Адамовом плачу, у коме га Бог на нама несхватљиве начине обасјава светлошћу Тавора, настањује му се у његово срце, и путем ужасног Голготског страдања га доводи у такво духовно стање да молитвеник скоро да може да понови речи Ап. Павла :“Поред Христа сам распет, не живим више ја него Христос у мени“. И заиста, јако је мало људи који иду тим тако тешким и трновитим, али уједно и живим путем ранохришћанске духовности пустињских отаца…
Реља Рашовић
