Прве, младалачке љубави често остављају траг на будуће љубавне односе, нарочито ако у себи носе неко негативно искуство. Није занемарив број оних који су у својим првим љубавним везама доживели да буду грубо одбијени, преварени, немилосрдно одбачени или напуштени без објашњења. Оно што су тада морали да схвате јесте да је љубав, вољење друге особе, повезано са позицијом рањивости. Из тог разлога многи од њих су погрешно закључили да убудуће морају да „дозирано” воле, како опет не би били „рањени”.
Љубав је као и сваки други однос у којем се емоционално везујемо за нешто, заиста повезан са позицијом рањивости. И када волимо свог кућног љубимца, пса или мачку, ми се за њега везујемо, и тиме себе доводимо у позицију да патимо када он настрада или угине. Са људима за које се љубавно везујемо је много комплексније: могу нас преварити, искористити, мучити својом љубомором, напустити или једноставно умрети. Сваку од ових ситуација прате наше веома непријатне емоције или поетски речено „ране”.
Школовање срца
Када је љубав у питању, или тачније онај њен аспект који зовемо вољење, тада сваки човек има две могућности: или да прихвати позицију рањивости и да ужива у свему ономе позитивном што је могуће добити само у односу љубави, или да одустане од вољења како би смањио ризик од „рањавања”. У овом другом случају је себе осудио на дубоку усамљеност јер човек који себе у егзистенцијалном смислу није везао за некога, остаје у „невезаном” стању, дакле сам и отуђен и од других и од своје природе, без могућности да ужива живот у његовом пуном обиму.
Постоје и компромиси, када неко смањује своју рањивост тако што одустаје од вољења људи, а везује се за животиње или материјалне ствари. Управо због свега онога што доносе љубав и вољење – припадност, блискост, саосећајност, радост због успеха вољених… – живети љубав из позиције рањивости јесте избор који се „исплати”.
Ни они људи који се одлуче за живљење љубави из позиције рањивости не желе да буду „рањени”. За њих решење није у „затварању срца”, већ у „школовању срца”. Решење је у емотивном сазревању и повећавању емотивне писмености. На тај начин они могу значајно, али не и апсолутно, да смање своју рањивост.
Туга и страх
Први корак јесте да прихвате себе као вредно људско биће. Превише је оних који погрешно верују да заиста вреде само ако их дотични партнер воли. Са раскидом и одласком партнера, нису само тужни због губитка особе коју још воле, већ се додатно осећају безвредно и одбачено. Људи не реагују само на догађаје као такве, као што је на пример раскид, већ првенствено реагују на оно значење које сами приписују тим догађајима. А када особа приписује раскиду и одласку партера значење да је то доказ да она не вреди довољно, тада она сама себе „рањава” и продубљује своју патњу. Када она то престане да чини, тада је раскид само тужан.
Туга је друго лице љубави и њен смисао је емоционално развезивање од нама емоционално важне особе коју смо изгубили. Истраживања која су вршена у различитим културама показала су да је прва, интензивна фаза туговања око шест недеља, а да до развезивања долази након дванаест недеља од раскида. Наравно, под условом да је реч о одраслом туговању. Дете је у позицији зависности од родитеља и када га изгуби оно није само тужно, већ је преплављено страхом шта ће бити са њим без његовог животног ослонца.
Одрасли су самостални и знају да када изгубе једног партнера да ће пронаћи неког другог са којим ће остварити исто тако квалитетан љубавни однос. Проблем је у „унутрашњем детету” које чини да и одрасли тугују на дечји начин.
Оно што такође смањује степен рањивости јесте избор одговарајућег партнера. Емотивно писмени знају да не треба да само гледају особу, већ и да гледају како та особа функционише, посебно у везама. Када се одлуче за особу која им се свиђа, а са којом могу да остваре стабилну и дуготрајну везу или брак, ризик од „рањавања” се значајно смањује.
Не само у љубавним односима, већ у целокупном животу, наша „људска ситуација”, филозофски речено, поразумева стање рањивости. Повећање емотивне писмености и емотивно сазревање нам помажу да стекнемо само оне „ране” које морамо, и да их што лакше преболимо.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
politika.rs