„И изиђе на гору и дозва оне које сам хтеде, и дођоше му. И постави Дванаесторицу, да буду с њим. и да их шаље да проповедају. И да имају власт исцељивати болести и изгонити демоне; И надену Симону име Петар; И Јакова Зеведејева и Јована брата Јаковљева, и надену им име Воанергес, што значи синови грома: И Андреја и Филипа и Вартоломеја и Матеја и Тому и Јакова Алфејева и Тадеја и Симона Кананита и Јуду Искариотскога, који га и издаде.„ (Мк. 3, 13-19).
Видите ли, децо, какве је дарове Богочовек Исус Христос дао својим Апостолима и пре довршетка свеукупног Очевог домостроја нашег спасења, тј. пре силаска Господа Духа Светога на апостоле?
Али, то су дарови који се сматрају као ванредна благодат коју Бог даје својим ученицима, као што је то благодат коју Његови ученици примају на гори Тавор, да виде Христа, колико год могу, у Његовој изворној слави.
Наравно, ово су очигледно велики дарови; не само да су добили дар проповедања, него су га и потврђивали делима исцељивања болести и изгона досадних бјесова.
Јер речи без дела су празне и не могу никога привући; посебно – не оне који и не знају да су под влашћу демона.
Колико су нам ти дарови данас потребни…
Данашње читање Јеванђеља (видети: Мк. 3, 13-19) даје ми повода да размислим о разлици између сталне и ванредне благодати у Цркви, као и о томе колико треба да будемо пажљиви у разликовању и у нашем односу према обе врсте благодати.
Зашто?
Јер, иако су апостоли били причасници тако велике благодати, сви су се одрекли Христа, а један од њих Га и је издао. Такав пад, са такве духовне висине, готово је немогуће да се деси носиоцу сталне благодати.
То је главна разлика и последица између две врсте благодати.
Основни отачки принцип је: дај крв – прими Духа.
Сви хришћански подвижници који су примили, тј. усвојили, тј. поличносили сталну благодат Божију, претходно су много страдали – како у унутрашњој борби за преображај својих страсти, тако и у спољашњој борби за љубав чак и према непријатељима, све до потпуне жртве за Цркву.
Што ће рећи, много пута су доживели и преживели страдање које је претило апостолима у часовима Христовог страдања и зато су добили такву благодат као и апостоли после, након што су се покајали и пошто је њихова верност испитана.
Истина је да Црква данас много више опстаје на основу ванредне благодати у својој надоградњи него на носиоцима сталне благодати. Али, они још увек постоје.
Проблем није у томе да мислимо да су дарови којима смо обдарени добијени на уобичајен начин – великим подвигом; јер ће тада пад бити врло близу. Да не говорим да постоје и демонски дарови.
Како да кажемо шта је шта?
Свако ко није прошао кроз процес усклађивања свог начина живота са степеном духовног развоја или психичког стања у коме се налази, као и са местом и задатком који има у Цркви и друштву, треба да зна да не може бити носилац сталне благодати.
А о демонским даровима оних који праве неред у Цркви, немам коме да објашњавам.
Најсигурније је мирно захвалити Богу за све и пустити свако да гледа своја посла.
Пресвета Богородице, спаси нас!
ИЗВОР: https://www.tiveriopol.mk/mitropolit-strumichki-naum-ako-moze-smireno-bez-zanesuvanje/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 14.09.2022.
