Грех је стање, није чин, али ми кроз чин сазнајемо о свом греху. А ако нам Господ даје прилику да се овако посматрамо, онда се томе можемо радовати и рећи:
– Господе, благодарим Ти што си ми показао ко сам заиста; Сада знам са чиме се стварно морам борити, јер сам мислио да сам једно, а у стварности сам био друго.
И ако нисам то урадио јуче, нећу то учинити сутра, онда сам то урадио данас, а ако то нисам урадио данас, онда ми се то може десити прекосутра, јер је овај грех у мени, и док га не избацим, остаће бориће се са мном.
Помози нам, Господе, да се успешно излечимо од погубних грехова!
Покајање значи да дођете себи, донесете одлуку и поступите у складу с њом. И ево могу да вам дам одломак из учења Светог Тихона Задонског. Он саветује једног младог свештеника да каже људима да људи углавном иду у Царство Божије не из победе у победу, него из пада у пад, али онај који стиже у Царство Божије је онај који после сваког пада, уместо да седи на ивици пута и плаче над собом, устаје и иде даље; и колико год да падне, сваки пут устаје и хода. То је оно што увек морамо да памтимо: да потпуно, тренутно покајање не постоји. Да, наравно, неке душе, неки дивови духа, могу одједном да схвате своју грешност и одмах промене цео ток свог живота, али ми то углавном исправљамо постепено, корак по корак. Сетимо се шта каже свети Тихон Задонски: не плачи над собом, устани и ходај, чак и у сузама, чак и у ужасу, али иди, не заустављај се.
Митрополит сурошки Антоније (Блум)
