Многи теолози и философи сматрају да су две кључне науке за човеков живот у сукобу. Те две науке су теологија и философија и заиста њихов однос је комплексан. Обично се сматра да философија настаје преовладавањем над митом и религијом, док је теологија увек усвајала философију и користила њене одредбе. Икао историчари философије тврде да философија настаје преовладавајући над мистским и религијским мишљењима, ипак је философија у својој историји врло често користила митске и религијске представе објашњавајући их и приказивајући их на свој начин. Тако да се философија и теологија врло често преплићу у својим интересовањима. Поред тога долази и до сукоба између две краљевске науке. Ако читамо уџбенике из историје философије стандард који се у том односу поставља је да је философија слушкиња теологији, а такав однос специфичан је за период средњовековне филосфије. У том смислу сматра се да је због своје подређене улоге сам развој филосфије био занемарљив и готово небитан. Међутим, сагледавајући конкретне чињенице не можемо рећи да су такви закључци они који одговарају стварности нити истини. У свом односу са теологијом, философија итекако има свог напретка развијајући своје онтолошке, етичке, антрополошке доприносе на које почива савремена култура и цивилизација. Можемо ли замислити савременог човека и његову персоналистичку психологију, а да занемаримо доприносе личносне онтологије коју нам дају Кападокијски свети оци. Или, другим речима, да ли би савремена психологија била оштећена ако се персоналистичке одреднице личности и суштине и Бога и човека занемаре, а сам однос заједништва кристалише само кроз самозадовољни егоизам. Ја и само ја или речено Ничеовим речима – тело сам и само тело. Одговор на овакву поставку човека дао је још праведни Јов – ако сам само тело храна сам црвима. Но, вратимо се, сентенца да је философија слушкиња теологији се заиста јавља код извесних хришћанских теолога, али њу можемо тумачити на неколико начина. Најпре рекосмо да се и филсофија и теологија баве основним и круцијалним питањима које човек поставља и на која тежи да одговори. Из тога произлази нешто врло занимљиво, доприноси светих Отаца, међу које налазимо оне са врхунским философским образовањем, се не могу стриктно одвојити као предмети теологије или философије. Другим речима свети Оци цркве, а и философи не разликују методолошки нити предметно теологију и философију у оном смислу који ми то чинимо данас. Исти случај је и са философима. На пример можемо ли да разликујемо философију и теологију у делу светог Василија Великог? Ако говори о личностима Свете Тројице, Василије користи философију и теологију у свом објашњавању, ако говори о шестодневу или монашким правилима преплиће етику, антропологију и космологију или речју философију и опет теологију. Слично можемо видети код фолософе, Платон је не замислив без митолошких представа своје философије. Сви они су у својим стваралштвима развијали и теологију и философију заједно. Сукоби који се међутим јављају означени у теологији као јерес можемо тумачити као сукоб између одређених философских схватања. Подсетимо се опет да су ти сукоби решавани дијалогом и саборима. Дакле, не убијањем једни других како то гордо покушавају да прикажу неки, већ методологија црвке је врло толерантна и хумана, најпре имамо односе између двојице, неког светог Оца и неког јеретика, доказ су нам многа писма и преписке, затим сабор на коме црква потврђује једно учење означавајући друго као неистинито и остављајући простора за покајање јеретика, а најстрожа законска казна била би прогон. На пример Арије Александријски није убијен него позван на покајање. Са друге стране философија баштини сличне активности, подсетимо се да је Анаксагора, учитељ Сократов и саветник Периклов, био протеран из Атине. Међутим, како постоје исповедништва у каснјем хришћанству слична страдања налазимо и код античких Грка. Најпознатији такав случај је онај са Сократом његовом оптужбом и осудом, а које можемо читати из сведочанства Платона.
Још један врло симптоматичан сукоб између два философска схватања који је завршава трагично је између тада актуелне стоичке философије и нове хришћанске, односно индиректни сукоб између философа стоика и цара Марка Аурелија и философа хришћанина Јустина. Као што је познато Јустин је прошао сву ширину тадашњих философских школа од питагорејаца, стоицизма до платонизма. Ипак, рођени Самарићанин у Флавији Неапољској око 100. године, своју душевну глад задовољава упознавајући се са хришћансвом. Са друге стране Марко Вер, потоњи цар Марко Аурелије задовољава се стоичком филосфијом са којом га учи најпре стоички философ Јуније Рустик, а затим стоичар Аполоније. Рецимо укратко шта је стоичка философија. Зачетинк стоицизма је Зенон из Китиона – данас Ларнака – на Кипру, а стоичку философију почиње да предаје око 301.године пре Христа. Најважнија одлика стоицизма је прихватање судбине као једини одраз среће, а пут ка тој срећи пружа једино философија и то према стоичком мишљењу практична филосфија. Философско сазнање пружа самоодржање чиме се развијамо у моралном смислу достижући врлине. Другим речима, стоичку философију можемо окарактерисати као фаталистичку. Свој највећи развој стоицизам доживљава у римском пероиду када се јављају најзначајнији представници ове школе мишљења, а то су Сенека, Епиктет и Марко Аурелије. У својим основама стоичка философија има врло сличне карактеристике са хришћанским схватањима. Тако на пример однос према алтруизму и чврстим моралистичким уверењима као и уверењима у сопствену философију, затим учења о Логосу и аскетизму, и тако даље су ставови које ћемо врло често препознати у хришћанској филосфији. Заправо самог Сенеку, који је деловао у првом веку после Христа, неки хришћански писци називају полухришћанином, чак је и сматрано да постоје извесне везе између Сенеке и апостола Павла и то до те мере да су размењивали писма, међутим историографија нам не потрвђује та писма ако аутентична. Но, ако нам историја не потврђује Сенекин однос са Павлом, имамо сведочанство из осамнаесте главе Дела светих апостола где је се апостол сусрео са Сенекиним братом Галионом. Свакако из тог сведочанства видимо да је Галион поступио према апостолу стоичким принципом прања руку говорећи – ја да будем томе судија нећу (Дела, 18. 15). Поред свега морамо навести и чињеницу да је апостол Павле рођен и образован у Тарсу, Мало Азијском граду, једом од три тадашња центара образованости и учености, а позната је чињеница да је Тарс био чувени град стоичких филсофа – познати су Зенон из Тарса, Антенадор Кордилион, Антенадор Сандонов, Хрисип, Архедем, Нестор и други, а о значају града Тарса можемо читати код географа Страбона.
Заступајући стоичку философију и своју државну функцију, Марко Аурелије заузима став покоравању закону државе. Свако противљење закону руши државу изнутра, а то је главна оптужба против хришћана. Јустин пише две апологије – одбране, најпре римском сенату и цару Антонију Пију и његовим наследницима између којих је и како га назива Јустин љубитељ науке, Марко Аурелије, а затим другу апологију као наставак првој упућену римском сенату и самом Марку Аурелију.
Ако читамо мартирологију светог Јустина која је потврђена као аутентична од стране научника, видимо да њега оптужује епарх – управитељ Рустик, који је иначе стоик и учитељ Марку Аурелију. Оснивајући хришћанску катихетску и философску школу у Риму, Јустин је био озбиљна конкуренција осталим филосфским школама, киницима, стоицима, а како видимо и платоничарима. У суштини не постоји конкретна философска оптужба, већ класична сујета и свеопшта гордост која овладава Рустиковом душом. Његова оптужба је да својом вером у васкрслог Христа, Јустин и његови ученици руше поредак римске државе, иако је раније Јустин у својим апологијама говорио о односу хришћана према држави, али ипак најсликовитији однос хришћана према држави дат је у апологетском тексту под називом „Посланица Диогнету“ у коме се између осталог каже; Јер хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима нити употребљавају неки посебан дијалекат у говору нити воде неки посебни означен живот…. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина и свака отаџбина је њима тућина…. покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.(Патрологија1 – 2015, владика Атанасије Јевтић, стр.105). Јустинов одговор на оптужбу Рустика због његове вере у Христа је следећи; Градоначелник Рустик рече: којег си учења? Јустин одговори: Ја сам марљиво изучавао сва световна учења, али се присајединих учењу Хришћана, мада оно није угодно онима који имају лажна учења. (Патрологија1 – 2015, владика Атанасије Јевтић, стр.155). Сукоб стоика и хришћанина могао би да буде изузетан дијалог између два, речено данашњим језиком, академаца. Међутим, Јустин се овенчава венцем мучеништва на славу Господа, постајући истиски сведок философије и Премудрости. Тако Рустик и Крискент оптужују Јустина и групу његових ученика да су хришћани, цар Марко Аурелије пресуђује – казна је смрт. Али за Јустина казна је безначајна јер у својој апологији каже: Можете нас убијати али нам не можете наудити. Марко Антоије који важи за једног од најбољих римских императора, стоик по образовању и филосфији убија другог философа хришћанина Јустина мучеика. У свом делу „Самом себи“ Марко Аурелије само на једном месту помиње хришћане где каже; Како је узвишена душа која је спрена да се, кад затреба, одвоји од тела, да нестане, да се распадне, или пак да и даље траје. Та спремност, међутим, мора долазити из сопственог убеђења, не из ината као код хришћана, него после дугог размишљања, озбиљно и достојанствено, без театралних ефеката, тако да и друге може привући својим примером“ (Самом себи, 2014, Марко Аурелије, стр.186). Тако је у историји остало да је философ пресудио другом философу!
Можемо сада дати једно интересантно поређење. Готово исту ситуацију имамо са раније споменутим Сократом. Оптужба против њега је да својим учењима квари омладину и да се не покорава божанствима у које верује држава, већ уводи нека нова божанска бића. Сократ као и Јустин, руши естаблишмент, показујући прстом – дикректно на оне који чине зло. Зато такве треба ућутати. Али истина јаче сија од неистине и њено сијање се не може угасити. Још једна клевета и лажна оптужба изречена је самом Господу Христу. Мислећи и надајући се да је крст последња реч Христова, клеветници првосвештеници јудејски сматрају да су у одбрани закона учинили добро. Добро коме – себи! Међутим, крст није последња реч, крст је кључ Царства Небеског, крст је улаз и пролаз ка спасењу. То је визија светог Јустина али и доста ранијег Сократа. Јер ми нисмо од овога света, јер Он својима дође и своји га не примише, јер ако њега омрзоше и нас ће. Ту истину проповедају хришћани, наслађујући се не прагматиком истиског исказа и логике овог света, већ логиком истинског Христа распетог и васкрслог. Сократ умирући изјављује; Али време је да одлазим – ја у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде ка бољем спасењу, то нико не зна осим бог. (Одбрана Сократова – 2006. стр.159.). Он смрћу оздрављује прелази ка бољем животу. Јустин пред пресудом у дијалогу са Рустиком изјављује следеће; Слушај ти, рече градоначелник, који се називаш ученим и сматраш да знаш истинито учење, ако будеш прекривен ранама, и глава ти буде одрубљена, надаш ли се да ћеш тако узићи на небо? Јустин одговори: Надам се, да ако претрпим то мучење, онда ћу одржати Његово учење и знам да ћу добити Божанску награду припремљену свима који праведно поживе до свршетка целог света. На то градоначелник Рустик рече: Ти, дакле, мислиш да ћеш узићи на небо и добити неку награду? Јустин одговори: Не милсим, него сигурно знам и уверен сам у то без икакве сумње! (Патрологија1, владика Атанасије Јевтић стр,156.).
Ако се сада вратимо на питање са почетка, да ли је философије слушкиња теологији и да ли има сукоба између теологије и философије, можемо хладне главе рећи не! Философија и теологија једно су, једна нас учи праведности, друга побожности. И једна и друга воде богомислију и богочежњивости, а циљ је богоспознање. У том смислу не постоји лепша и истинитија дефиниција философије него она коју даје свети Јован Дамаскин; Философија је љубав према мудрости, а истинска мудрост је Бог. Према томе, љубав према Богу то је истинска Философија (Источник знања 2014, Свети Јован Дамаскин, стр,132.).
