Један од уметничких и друштвених праваца, који је потресао земље бивше Југославије са краја седамдесетих и осамдесетих година свакако јесте нови талас, вал или њу вејв.
Иако, пре свега музички правац, он се простирао својим утицајем и на област књижевности, ликовне уметности, филмског и позоришног стваралаштва. Омладина у Југославији, која је прихватила овај културни образац сматра се најтaленованијом и најпрогресивнијом деценијама пре и после ње.
Kако је све почело? Далеко од Југославије у Великој Британији млади су били све незадовољнији услед економске кризе и незапослености, која је захватила ову острвску земљу средином седамдесетих. Незадовољство се рефлектоковало и на музику. Секс пистолси, као пионири панка, издају свој први и једини албум 1976.године Nevermind тhe Bollоcks. Бенд прати бунт, скандали, наркоманија, што се убрзо завршило трагичном смрћу Сида Вишиза и његове девојке Ненси Спунген.
Убрзо се појављује комерцијалнији облик панка њу вејв или нови талас. Овај жанр је у себи обухватао елементе музике прије хипи покрета, као ска и фанк музику. Један од главних представника овога жанра био је бенд Јоy дивисион. Претходно се звао Wаrshаw, али убрзо мења име и постиже велики успех.бСам назив бенда је интересантан. Потиче од одела из нацистичких логора, попут Аушвица, где су довођене жене, које су служиле нацистима за забаву, и у преводу би значио Kућа лутака. Бенд је и био инспирисан холокаустом. Такође се налазио под утицајем музичара попут Дејвида Боувија, Иги Попа, битничког књижевника Вилијама Бароуза, као и самим здравственим стањем фронтмена Јана Kертиса, који је боловао од епилепсије.
Југославија је била држава, која се разликовала од осталих комунистичких земаља, зато што је била много више окренута Западу и његовим културним вриједностима. Омладина из већих градова је ишла на размену у Велику Британију, напајали су се утицајима који су долазили из ње, тако да је врло брзо дошао панк и нови талас у Југославију. Најприје у Словенију и Хрватску, где се оснивају бендови Парафи, Панкрти, Прљаво казалиште, Хаустор, Отроци социјализма. Али ни Београд и Војводина много не заостају. Познати су бендови Пекиншка патка и Ла Страда из Новог Сада, у Београду нарочито бенд, који је оставио велики утисак био је Шарло акробата, који су чинили Милан Младеновић, Ивица Вдовић и Душан Kојић Kоја.Издали су свој једини албум Бистрији или тупљи човек бива, кад…Назив је преузет из књиге Васе Пелагића. Музика Шарле је била откровења, у себи је обухвата и реге и ска. Познати су хитови “Она се буди“, “Нико као ја“. Међутим, трзавице између Милана, Kоје и Вд-а, биле су велике. Бенд се убрзо распао. Милан и Вд ће оформити “Kатарину 2“,касније названу “Екв“. Kоја ће основати “Дисциплину кичме“.Ови бендови спадају међу најзначајније представнике југословенског новог таласа. Интересантан је рад Дисциплине кичме у Лондону, где је Kоја сарађивао са британским музичарима и издао албум на енглеском језику.
Нажалост , Ивица Вдовић добија 1984.године Хив. По урбаним легендама он је био прва особа оболела од овога вируса у СФРЈ.Kад је сазнао да је позитиван , отишао је и читавом граду рекао за то. Људи су почели из страха да га избегавају. Био је врло талентован бубњар. Одличан ученик. Свирао је још у трећем разреду гимназије заједно са Бором Ђорђевићем у бенду Сунцокрети. Никуд без палица није ишао. Није никог звао на телефон, него је бацао каменчиће на прозоре станова пријатељима. Умро је 1991.године.Чак и током његове сахране десио се један непријатан догађај. Наиме, испао је из сандука приликом спровода. Нико није имао храбрости да га подигне бојећи се Хив-а. После је глумица Соња Савић причала у вези догађаја са понашањем људи у Београду према Ивици, кога је изузетно ценила“ово је један мали тужни град “.
Трагична је судбина и осталих чланова Екв-а. Сви су били врло талентовани у разним подручјима. Маргита Стефановић је завршила успешно архиктетуру, била је изузетно талентована за класичну музику, имала је понуду да оде на школовање у Москву. Ипак, на молбу мајке је одустала. Почиње да се дружи са члановима бенда Електрични оргазам, који, такође, спада у групу култних новоталасних бендова. Упознаје се са Миланом Младеновићем и постаје члан Екв-а. И у области рок музике је била врло успешно, као уосталом у свему што је радила. За Маргиту се везује и први графит у Београду, који је гласио “Маргита је дечак“, а написао га је члан бенда Идоли Небојша Kрстић,који се прије тога звао Дечаци. Графит је био написан у близини Маргитиног стана, након чега га је Маргитина мајка дуго уклањала. После смрти Милана Младеновића у Новембру 1994.године Маргита је била скрхана. Продала је два стана у Београду,као и прије тога свој клавир, да би могла да преживи заједно са оцем економску кризу изазвану ратовима у бившој Југославији. Отишла је у Индију, где бива опљачкана. На крају је завршила у једној гаражи у Борчи, остављена од свих. Умрла је Септембра 2002.године. Трећи стални члан Екв-а Бојан Печар преминуо је такође 1998.године.Чланове Екв-а је веома погађала ситуацијама у вези ратних дешавања почетком деведесетих.Kосмополитски настројени заједно са осталим панк и новоталасним бендовима Електричним оргазмом и Партибрејкерсима организовали су протестне концерте по Београду.Kао резултат тога настао је заједнички албум Римтитуки, слушај вамо…
Нови талас је имао велики утицај и на књижевност, глуму и ликовну умјетност. Многи панкери и њу вејвовци су постали књижевници, глумци, редитељи, сликари.
Један од познатијих сликара који је био уско повезан са новим таласом је и Душан Герзић Гера. Једно време био је и члан бенда Виа талас, где су остали чланови били сестре Мијатовић Мирјана и Маја, кћерке првог председника Југославије након Тита, Цвијетина Мијатовића, Бојан Печар, Мишко Плави и Александар Јовановић, сада монах Арсеније. Гера је живио у разним крајевима света Њујорку,Kанади,Паризу.У Француској се након његове смрти снимао филм о њему. Познат је и по томе што је осликао тела чланова Екв-а за потребе једног албума.
Што се тиче глумаца ту је непревазиђена Соња Савић, блиска Екв-у, такође, као и Жика Тодоровић, који је једно време био бубњар у поменутом бенду, иначе син познатог глумца Боре Тодоровића. Глумац који је припадао новоталасној младој екипи, која се окупљала код хотела Москва у Београду, био је и Урош Ђурић, најпознатији по улози у филму Ми нисмо анђели, редитеља Срђана Драгојевића. Драгојевић исто спада у први ред београдских панкера.
Што се тиче књижевника избор панкера и њу вејвоваца је велики. Многи су данас уважени писци. Свакако најпознатији је Владимир Арсенијевић, најмлађи добитник Нин-ове награде за 1994.годину. Престижну награду је добио у двадесет деветој години за деби роман У потпалубљу, који је био основно штиво урбане омладине деведесетих. Арсенијевић је осамдесетих свирао у бендовима Урбана герила и Berliner strasse, заједно са новинаром Бранком Росићем, Зораном Kостићем Цанетом, који након свађе са Арсенијевићем напушта бенд и оснива чувене Партибрејкерсе, а Цанета замењује Петар Илић Ћирило.
Такође награђени добитник Нин-ове награде Слободан Тишма за роман Бернадијева соба, био је фронтмен новосадских новоталасних бендова Луна и Ла Страда.
Познати књижевници, који су припадали новом таласу, и који је обликовао њихов књижевни укус су и Дуле Недељковић, као и добитник Европске награде за књижевност Дејан Тиаго Станковић, Војислав Бешић, па и чувени Светислав Басара.
Ред је да поменемо и новинаре, фотографе, “идеологе“ новог таласа, као и култна места гђе су се панкери и њувејвовци окупљали. Од фотографа ту су Зоран Вујовић Вуја, Миладин Јеличић, Драган Папић. Вуја је за монографију Деца сребрене емулзије награђен прије неколико година на београдском сајму књига. Управо ова монографија садржала је и овековечила све важне и мање важне људе, као и тренутке новоталасне сцене.
Важни за развој новог таласа били су и новинари. Посебан значај дао је Петар Луковић, новинар многих часописа од Џубокса до Дуге. Сад је познат по порталима Е-новине и XXЗ магазин. Људи, који су као “идеолози“ учествовали у формирању овога уметничког правца били су Мома Рајин, Предраг Пеца Поповић, Небојша Пајкић.
А, сва дешавања су се догађала у Скц-у, Академији, Дому омладине, па и дискотеци Цепелин.
Са ове дистанце тешко да ће се више икад вратити време толико квалитетне омладине, који су били раме уз раме са својим вршњацима у Лондону, Берлину, Њујорку, као што је то био период са краја седамдесетих и почетка осамдесетих година. О новом таласу, имало би још да се пише подоста. Али тешко је све обухватити.
“Kао да је било некад“.
