На улици је бескућник неразумљиво викао.Један међу многих, прљав, смрдљив, болестан, са боловима свуда по тијелу, али и у души.По кожи су му се појавиле одвратне красте.Викао је данима, мјесецима, па и годинама.Нико га није чуо.Чуо га је, али није заиста регистровао ту његову бол, крик, плач, муку.То је био још један од хиљаду хиљада сличних људи по улицама великих градова.
Немам човјека, немам брата, друга, пријатеља, сестру, немам никог осим ове проклете болести и муке. О, ох, проламао се у небеске висине глас несрећника, нема ко да ме чује.Баш у том моменту је наилазила жена, која је доносила храну из супермаркета Гинзберговој комуни.Да, она жена са мачкама, и њима је купила позамашне оброке.Има, господине, ево ја сам Вас чула, даћу Вам нешто да поједете, сигурно сте гладни…Несрећни човјек докопа халапљиво паковање са храном за мачке и невјероватном брзином га поједе.Господине, нијесте требали то да једете, даћу Вам другу храну, морате и у болницу.Те су Вам ране по рукама, а и на другим дијеловима тијела баш гадне.Нека, добро је, хвала Вам, наставите даље пут, довољно сте учинили.Само се надам да ћу што прије напустити ово грозно мјесто звано свијет.Немојте тако, господине, разумијем тугу, али треба мало оптимизма да имате.Како се зовете? Ех, како се зовем, Јоб, необично име, мајка ми је била религиозна библичарка и дала ми име, које ми је предодредило судбину.Што кажу “ име је знак“…
У том моменту попут какве лисице, односно мјешавине лисице и вука наишао је Харолд.Знао је идентитет жене, која прича са бескућником, иначе, овога човјека је ни сам не зна колико пута сретао на овом дијелу пута.Једном му је чак испрљао и скупоцјено маркирано одијело, тачније и није, али бескруполозни Харолд га је грубо одгурнуо уз псовке, чак му ни то није било довољно, него га је неколико пута лупио ногом у израњавано тијело, при том сваки пут кад је бескућник испуштао бол, осјећао је невјероватан ужитак, доживљавао је неку врсту врхунца, који је достизао до “небеса“, тачније пакла.Чак је мислио да негдје овога човјека и још неке бескућнике свеже, угура у гепек његовог дугачког црног аутомобила и заједно са двадесеторицом жртвује Сатани и демонима.Ионако низашта ови људи нијесу добри осим за крвну жртву, тим би добили обиље демонске енергије, а њима би скратили муке, размишљао је Харолд.Али, али, овај пут је имао други план.Господине, обрати се Харолд бескућнику лукаво, да ли сте ви онај сјајни виртуоз на клавиру, што је бацао свијетла далеко? Знао је препредењак одавно ко је бескућник.Јесте био пијаниста, али не толико успјешан, тако је на своју несрећу, направио лажну величину од себе, а то није био.Бескућнику зацаклише очи, иако се добро сјећао Харолдових крвничких удараца.Сујета је чудо.Ма, хајдемо да нешто презалогајимо до онога ресторана, показујући на луксузни објекат.Жена, љубитељ мачака, само је мудро посматрала, ћутала и вјероватно се молила.Не, одговори на Харолдову понуду бескућник.Жена му понуди парче пице и позва га на шољицу кафе код ње у стану, у ствари код Давида, на што овај несрећни човјек пристаде и оде са њом.Проклети Давид Гинзберг, промрља бијесно Харолд.
Ово, као да је била још једна мала побједа Исуса над Сатаном, добра над злом.Очајни бескућник је прихватио скромну и топлу понуду у односу на лажни демонски сјај…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име