Госпођо Гинзберг, реците Давиду да данас дође раније.Не, све је у реду, нешто ми је искрсло.Давид је баш златан, имате среће што имате таквог сина.
Давиде, данас имамо задатак.Ти ме само слиједи.Психијатар и младић се упутише ка елитном дијелу града.Уђоше у ресторан.Сједоше за столом и наручише скупо јело и пиће.Док су јели, доктор проговори тихо, видиш онога човјека тамо? Не окрећи се, не познаје нас.Буди неупадљив.Да, видим, одговори Давид.Оно је издајник.Морамо да га упозоримо да се врати док још није касно.Она супа што једе, садржи у себи минималну дозу јаког отрова.Нико ништа неће открити, супстанца је специфична, нова, још није регистрована.Баш сад устани и остави му на столу ову поруку и брзо прођи.
Човјек је сједио сам.Давид узме папир и између неколико кашика супе, однесе му као што рече психијатар.
Овај се окрену за њим хтјевши да га нешто пита, али прочитавши поруку, паде главом у тањир са супом коју је јео.Људи у близини притрчавши, зовнуше хитну помоћ, а несрећник је читаво вријеме држао папирић чврсто између прстију.Био је као залијепљен неким супер лијепком, јер му га нико није могао истргнути.
Човјек није умро, добро је сад, ово му је опомена.Не смије се играти са демонима.Добровољно је ушао у њихово коло, али се добровољно не излази.Док је психијатар ово говорио младића подилазаше жмарци.Помишљао је, значи сад сам читав живот у служби демона.Тешко мени, у шта сам се увалио.Али кајање није дуго трајало.Психијатар прекину Давидове црне мисли једним заиста великим обећањем.
Сад ћеш у средњој школи бити проглашен за најбољег ђака свих времена, потом ћеш уписати престижни факултет, који ћеш наравно завршити као најуспјешнији, запослићеш се у великој компјутерској фирми, напредоваћеш, али најважније је да напредујеш у нашем друштву и откриваш тајне човјека и свијета.
Идемо сад поново на наше мјесто.Дођоше код исте оне велелепне зграде.Кад уђоше дочекаше их остала двадесеторица облачећи црно-црвени плашт и маске.При крају просторије је лежало дијете завезано за сто, са повезом преко уста.Дјечак се отимао, био је избезумљен од страха.Није имао више од десет година.Поготово му се страх повећао кад је угледао људе у одорама и са маскама.Сви су изгледа чекали да дође психијатар и младић.Доктор му рече не бој се, попиј ово, давши му у пластичној чаши неку горку течност.Први пут је најбоље.Давида поче хватати од лијека еуфорија, блаженство.
Слиједи ме, ја и ти смо врховни жреци данас.Обукоше се у одоре попут осталих, ставише маске, доктор узе ритуални нож, и ставши изнад дјечака почеше.За то вријеме је исти човјек од раније читао неразумљиве молитве.Остали су скрушено стајали и повремено одговарали на истом језику.Давидов учитељ је са ритуалним ножем по тијелу дјетета цртао симболе, крв је текла, дјечак је вриштао.Потом је узео један шприц и иглу, па други, трећи, вадивши крв и течност из различитих дјелова тијела.Све је стављао у специјалне бочице.Младић му је такође помагао.
Кад се завршило, враћајући се кући, упитао је учитеља ко је оно дијете? Мали је из породице средње класе, није баш сиротиња.Киднапован је прије мјесец дана, родитељи га упорно траже, али узалуд, рече са осмјехом.
Наставиће се…
