Мизантропија је дио људских права, размишљао је тога јутра Едмонд. Било му је доста свега.Иако, већ одавно хришћанин није волио људе.Напротив, огромну мржњу је у себи једва гушио према њима.Мизантропија је била толика да је мрзио и самог себе.Сјекао се оштрим сјечивима свуда по тијелу гдје се не види.Ту је било страшно упутити и најмањи поглед на те ожиљке ожиљака.Мрзио је и себе.Био је у паклу, који се временом погоршавао.Сјекао се све дубље и дубље.Није својој души проналазио мир.Некад му је било бар мало лакше.Сад једва нешто.Гдје нећу умријети, претворити се у небиће.Боже, опрости, али гдје ме створи…Овако умирем безброј пута дневно.Ааааааааа, и бесконачни крик, то је све што умијем рећи.Кад бих се претворио у ову пепељару, кутију цигарета или било шта.Само да сам мртва ствар.Потом се убадао поново.Узео је чак и штиклу и лупио се по ранама које су већ крвариле.Видио је у излогу бутика и није, није могао да издржи да се не лупи са њом по још свјежој рани.Продавачица, заузета осталим муштаријама није ни примијетила његов улазак ни чин.Изашао је као да се ништа није догодило, крв је текла на све стране.Тек ће на сигурносним камерама видјети о чему се ради, али, тада ће бити касно.Потом је отишао кући и направио ране-рана-ране.Крварио је, али осјећао је блаженство.Толика фрустрација, бијес, страх и понижење читав живот.Поново и поново.Пацови, који су били у стану лизали су његову крв. Знали су да дубоко прегризу и ткиво, нека су, требали су још.Урлао је тамо гдје никога нема, урлао док се не би скоро онесвијестио.Потом је узео нож и убадао се по длановима, опет и опет.Више није могао да користи руке. Пробудио се у болници, на интезивној њези.Људи око њега су нешто лупетали, а он је само размишљао како ће да се убоде, и то још једном и једном и бесконачмо пута.Волио је да се о овоме не сазна само из једног јединог разлога.Да не оштети неког, неека се све оштрице на њему сломе.Нека стручна лица су даље нешто, у најмању руку причали сујетне глупости.Стрпио се док су отишли.Потом се у њему пробудила несавладива жеља за својом крвљу.Да је могао толико би је пио.Док не умре.Добро, не дај Боже да неко чује моје мисли, говорио је тихо у себи Едмонд.Боже, хоће ли се овај пакао икада завршити.Извадио је све игле и осталу скаламерију из себе, зачуо се аларм.Изгубио је свијест.Потом му се јавило неко страшно биће, али ето није се уплашио.Говорило је, блебетало, како га бесконачни пакао тек чека.Неће имати ни једну више шансу да се убоде, без обзира на жељу.То ће бити његов пакао.Потом се то биће лудо смијало.Едмонд је био у тешком страху, какав никад није окусио.А, онда се пробудио поново, око њега су били презнојени доктори и остало медицинско особље.Овај пут им је био захвалан. Није знао шта да каже…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име