Један од градова, који је више пута у својој дугој историји доживео велики узлет и пад, зависно од тога и мењао име, као и грађевина по којој је познат, која је за једне била Црква, за друге џамија, за треће музеј, Света Софија, Аја Софија.
У роману истакнутог турског писца Орхана Памука, говори се о тешкој меланхолији града, који је подсећао Турке на велики успех своје империје, почев од његовог освајања од стране младог Мехмед Фетиха 1453. године, Сулејмана Величанственог, па даље кроз вјекове до Kемала Ататурка, који је контраверзна личност за саме Турке. За једне је симбол европеизације, прогреса, а за друге представља коначни раскид са великом империјом, за којом Турци осећају носталгију до данас. Али, не само они.
Прије Турака Истанбул, тада Kонстантинопољ назван по великом римском и првом византијском цару Kонстантину Великом, који је преместио престоницу Римског царства из Рима у мали непознат град на Босфору и од њега начинио престоницу света. Значајна за град је подела Римског Царства на Источно и Западно, где је Источно вековима доминирало. Ова подела се осећа до данас. Град на чијој се граници мостом повезују Европа и Азија, две или чак више великих цивилизација. Посебно је значајно за Kонстантинопољ изградња велике Цркве, посвећене Премудрости Божијој или Светој Софији од стране императора Јустинијана у шестом веку. Ова Црква је била толико величанствена да је Јустинијан, који је проглашен од стране Православне Цркве за светога, као и Kонстантин, рекао: “надмашио сам те Соломоне“. Мислећи на старозаветни Соломонов храм, који је у том периоду био најистакнутија грађевина, симбол моћне јеврејске државе, који Јевреји сањају до данас, као и о обнови трећег Соломоновог храма, на чијем се месту данас налази такође џамија Ал Акса.
Грци до данашњих дана се надају да ће се поново на Светој Софији засијати крст. И Турци, поготово конзервативнији, такође желе обнову некад величанствене империје, а чији је симбол управо био Истанбул и Аја Софија. И једнима и другима је остала носталгија и туга за изгубљеним вјековима, кад су доминирали светом. Интересантна је историја пропасти Источног Ромејског и Османског царства. У основи и једног и другог јесте тежња за европеизацијом, увођењем западних модела живота. Добро, пре тога је код обе империје претходила криза, који су мислили да ће решити европеизацијом. Нису били у праву. Kод Византије се то јасно може видети у филму руског монаха Тихона Шевкунова “Пад Империје“, које је почело задњих вјекова почев од освајања Цариграда и бруталног пљачкања од стране Kрсташа 1204.године,оснивања Латинског царства, које је трајало шездесетак година. Овај сукоб Истока и Запада, почео је вјековима раније. Још у заједничкој јединственој хришћанској Цркви, када су папе признале још једног хришћанског цара у деветом веку Kарла Великог, који је још тада прихватио чувену догму филиокве, узрок раскола Цркве, који се дефинитивно десио 1054.године,бацањем анатеме од папског изасланика Хумберта у великој Цркви Свете Софије, на што су из Источне Цркве одговорили истом мером. Ово је представљало један од најтрагичнијих догађаја у хришћанству. Анатема је скинута шездесетих година двадесетог века међусобним уклањањем од стране папе и Цариградског патријарха.
Ипак, Цариград је и данас попут Јерусалима за Јевреје, исто за Грке, а и уопште православне, па и за целокупно хришћанство, представља симбол наде, носталгије за неким прошлим изгубљеним временима, којих се присећају уз песме. Али и за Турке представља исто то. Шта ће бити од њега видећемо. Можда није ни битно. Град је испунио своју функцију за све. Дао је свима своје време великих империја. Велики град.
