Слобода је данас, у савременом свету, можда најугроженија. Сведоци смо константног сужавања, али и преобликовања, те другачијег формулисања људских слобода и права, које диктира све сложенији међународни поредак, као и нама знани и незнани пројекти обликовања света глобалних елита. Нуде се разне, редефинисане световне концепције човекове среће којима збуњени човек покушава да достигне нешто што је у крајњој линији ограничено и пролазно. Но, понуђене концепције слободе човека неретко отуђују, онe су често слобода од нечега, изван а не у идентитету, што ствара све отуђеније групације и појединце који практикују ове слободе.
У хришћанском доживљају света ове су слободе у најмању руку спорне, јер управо тај атомизирани човек, истргнут из свог идентитета (било верског, националног, социјалног, родног, сексуалног итд.), смрзнут је у себи, одвојен од другог човека, са којим не може да се саживи, јер му овај постаје само средство за задовољавање његових потреба. Не субјект љубави у којој се он остварује као личност путем делатне слободе, која има покрет и кретање ка другом, те у у заједници са другима тражи реализацију сопствене личности. Савремено поимање слободе, као слобода од и изван нечега, довела је човечанство у ситуацију да не постоји заједница, не постоји здрав контакт са другим човеком. Човечанство је данас мање више затворено и жељно само комфора, преокупирано собом и сопственом угодношћу, те већином у том духу – духу средства које може бити корисно – људи гледају једни на друге.
Либерализам са оваквим поимањем слободе (а он другачије не може да је схвата) отац је тоталитризма, који представља његов логичан наставак. Такав либерализам, атомизиран, мора доћи, што се најбоље данас види, у тоталитарну фазу. Задатак оваквог система је да се увеже на неким новим идентитетима како би направио функционално друштво, јер у свету некакво устројство мора да постоји. То данас, кад је свет (макар колективни запад) практично постао глобално село, претежно чине корпорације, или одређени центри моћи (нови идентитети су симболи познатих корпорација, брендиране марке, етаблираност у друштву итд.). Иза свега наравно стоје огромни ресурси. Они раде на увезивању света. Али пошто је у свету, тако вођеном, готово потпуно елиминисана емпатија и врлина, човечанство се увезује на принципима анти-врлине, кроз његово дисциплиновање, стезање и контролисање, претварајући се у послушно стадо, лишено током времена све више свега што је људско.
Са друге стране слобода у православној традицији је могућност човека да буде усмерен ка крајњем преображају. Идење ка преображају се одражава кроз слободну вољу, пошто човек не мора да се определи и креће у овом правцу. Кретање ка преображају (личносној промени) такође подразумева хтење, жељу, вољу, али то није онај вулгарни слободан избор, који нам се нуди у назови модерном друштву. Ићи ка преображају човека као датог, али и задатог бића позваног на усавршавања, значи чинити добро, кретати се ка другом, успостављати контакт и заједницу и на крају као круна волети ближњег. Дакле слобода хришћански схваћена не значи слободан избор између ствари нижег реда значаја, већ опредељења између добра и зла, као и покрет ка заједници са другима.
Није тако у владајућем либералном концепту. Слобода којом нас овај запљускује јесте слобода изабране иницијативе човека, кретања његовог разума од ствари ка ствари, одвојеног од слободе преображаја, одвојеног од покрета ка добру. Просто речено то је слобода палог човека, која пародира праву, суштинску слободу. Најчешће се, као што напред рекох, пројављује у слободи избора. Код слободе избора се све бира (при чему све остаје углавном исто), али је тај избор најчешће одвојен од свега што човека суштински чини слободним, не дајући му могућност за преображење (промену) и покрет ка његовој задатости личног и суштинског усавршавања, које га приближава, а временом све више и прожима изворним, а у заједници са другима, суштинским, благодатним и непролазним вредностима.
