Прошло је приближно осамсто година од када је српском земљом ходао и деловао највећи Србин, први српски Архиепископ, народни учитељ и просветитељ свих Срба Свети Сава. Ми данашњи Срби се заједно са нашим сународницима из претходних генерација најчешће позивамо на најмлађег Немањиног сина као на свог духовног оца чији пут смо намерни да следимо јер смо уверени да је он најисправнији и најспасоноснији, чак и у овим модерним временима препуним искушења и саблазни којима је изложен, како српски тако и остали народи. Но, ипак и поред заједничког оквира у којем сви покушавамо да сагледамо рад и животно дела највећег српског, равноапостолног светитеља, природно је да постоји приступ оваквој, за све Србе битној теми, и из личног угла. У овом кратком тексту покушаћу да прикажем из свог аутентичног угла како видим смисао делатности најомиљенијег српског свеца на стварању српске независне црквене организације, исто тако покушаћу да прикажем како је Свети Сава видео смисао и сврху постојања државе, и најзад којим путем и ка ком циљу је он усмерио српски народ.
Корени Светосавља
Обично када говоримо о очувању националног идентитета констатујемо како морамо да се вратимо светосавским коенима. Али најчешће се се наша мисао зауставља на држави немањића коју су устројили Стефан Немања (Свети Симеон) и Свети Сава. Њен двестогодишњи просперитет и снага су нешто на чему се обично задржавамо и чиме меримо успешност светосавља. Дакле усудио би се рећи да светосавски приступ животу често меримо искључиво успешношћу тадашње српске државе, а она, иако битна, није фундаментална тачка светосавске идеологије. Иако у Савином деловању она заузима битно место, иако сам светац предузима и дипломатске кораке зарад опстанка и очувања државе, њена снага и просперитет нису били најбитнији фокус активности првог српског Архиепископа и просветитеља. Истина успешна држава произилази готово као неминовност из практиковања живота какав је формулисао и за Србе осмислио најмлађи Немањин син, али она свакако, иако битан, није онај најбитнији и суштински нерв који интегрише (или сабира) српски народ и од њега обликује истинску смислену заједницу – народ божији са конкретном улогом у домостроју спасења света.
Шта је онда она полазна тачка у којој можемо пронаћи корене светосавља, односно мотиве који су најјаче активирали срце највећег Србина и духовног оца свих нас. Можемо за почетак рећи да је Свети Сава настављач Ћирило-Методијевске традиције. Али да не би погрешили уместо традиција рећи ћемо живог предања словенских апостола, јер традиција као скуп народних обичаја и вековима практикованих форми изражаја једног народа може да буде окоштала, мртва. Због тога је правилније рећи живо предање јер је оно увек стваралачко и проактивно. Напајајући се Духом Светим оно увек чини старе форме и обичаје живим, док истовремено садејствујући са светим и достојним људима ствара и оживљава нове облике народног изражаја. Такође оно повезује искуство и делатност чинећи једну нераскидиву нит која веже прошлост садашњост и будућност и усмерава народ ка зацртаном циљу спасења на крају историје. Дакле усмерава га ка есхатолошком правцу свог историјског кретања, при чему се сваки историјски покрет и одлука народа сагледава управо из есхатолошке перспективе и на основу тога постаје предмет вредновања.
Деловање солунске браће је пресудно променило однос Срба (као уосталом и осталих Словена) према Хришћанству. Њихов рад омогућио је Словенима да имају сопствено писмо, сопствену народну службу – Литургију, а самим тим и утро пут да се у погодном тренутку кристалишу народне заједнице као смислени организми које организоване, као слободне и словесне, садејствују и саучествују у икономији божијег спасења света. Дакле да постану истински и аутентични народи са могућношћу слободе за јасан избор између вечног и пролазног, бесконачног и коначног, косовским речником речено небеског и земаљског. Не треба ни напомињати да је самим тим дата могућност сваком појединачно да изгради своју личност у стремљену ка вечном есхатолошком битисању, јер словесан божији народ могу да чине само слободне и непоновљиве личности.
Дакле света браћа немају само културолошки допринос словенској ствари. Њихов допринос је немерљиво виши и дубљи. Стварање народне службе на народном језику значи приближавање новозаветног духа и живог предања заједници, и укључивање исте да преко евхаристије партиципира на аутентичан и непоновљив начин у великом универзалном организму новог духовног Израиља, реализовавши тако себе као субјекта историје, али и причасника славе будућег века. Наравно вазда на добровољној основи што уздиже достојанство, како читавог народа тако и сваког појединца понаособ, као слободних и непоновљивих личности и народа.
Рад Светог Саве
Свети Сава је наставио тамо где су солунска браћа стала. На темељима словенске просвећености, реализоване после далатности свете браће, први српски Архиеписком је просветио свој српски народ дефинишући његово кретање у историји, али и ка слави будућег века, која је у ограниченој мери доступна и овде на земљи свима који се држе тог, спасавајућег, народног пута. Али пре него што је постао просветитељ свог народа Сава је био на Светој Гори – извору православне духовности. Двадесетогодишњи (приближно двадесет година је Свети Сава био на Светој Гори) боравак и аскеза на том месту спасења му је омогућио контакт са истинском православном духовношћу помоћу које је на најправилнији начин схватио, и оно шта је било, као и оно шта треба да чини са својим народом како би га увео на тадашњу историјску позорницу као аутентичан народ са својом улогом у божијем промислу спасења света.
Света Гора је била тада центар и школа православне духовности и најсигурније место за достизање православне просвећености. Она је била настављач духовности египатских пустињака, који су опет своје духовно искуство црпили из самих апостола и њихових настављача током битисања првобитне цркве у Јудејској заједници, али и читавој Римској Империји. Она је била место сусрета, или контакта, са истим оним животворним Духом Светим који је преко светих апостола и писао Свето Писмо, и који у садејству са светим и изабраним људима дела у историји стварајући нове форме и садржаје појединачних и националних изражаја, као што и пермнанентно даје и додаје живот (опет у садејству са људима) старим облицима културног и сваког другог народног манифестовања.
Дакле Сава је тек извежбан у најеминентнијој тадашњој православној школи практиковања врлина и духовног усавршавања дошао у Србију да просветли свој народ и да га доведе познању истине. Схватајући да изузетни рад његовог оца на стварању и консолидовању српске државе не може бити дугого века уколико не буде венчан смислом више, надземаљске правде и силе, Немањин најмлађи син је почео да ради на осамостаљивању српске Цркве и њеној аутономији у односу на Цариградску патријаршију. Сава је перфектно схватио тадашње светске прилике, али и ситуацију унутар Србије што га је све водило ка закључку да је Србима потребна национална Црква (наравно не национална вера, јер нека посебна национална вера може бити само паганизам).
Унутрашње проблеме са којима се суочавао српски народ били су пре свега богумилска јерес, као и остаци паганских обичаја које је требало пробразити и испунити новим, животворним духовним садржајем. Проблеми споља су били оличени пре свега у агресивном католичанству које је претило да недовољно утврђен народ у православљу привуче, вештином мисионарења (пропаганде) и снагом мача, католичком западу и тиме отргне од оног извора духовности којим се српски просветитељ напајао на Светој Гори. Исто тако проблем је постојао и у тада посрнулој Византији чије је седиште било у Никеји услед заузећа Константинопоља од стране крсташа 1204.г. Грци, под чијом црквеном јурисдикцијом су били Срби, нису показивали ни у време процвата царства нарочиту бригу за просвећивање туђег народа (а и како би), али услед борбе за голи живот тадашње Византије та брига, ионако недовољна, била је још мања.
Опредељење Светог Саве за Царство Небеско
Све ово је било фактор недовољне утврђености хришћанских Срба у свој православно-национални идентитет, а самим тим и недовољне јасности сопственог историјског пута сагледаног из есхатолошке перспективе. А баш осветљавање историјског пута народа из перпективе Царства Небеског је био приоритетни циљ првог српског Архиепископа. Циљ који је одредио сву његову делатност око народа и државе. Сава је схватио да Срби ако хоће да постану озбиљан и одговоран народ, народ божији, морају имати сопствену црквену организацију, која ће са српском јерархијом, као и државном елитом, народу показати и осветлити тај пут а потом га и водити зацртаним правцем.
То је био главни мотив рада на стварању националне црквене организације. Издејствовавши аутономију српске Цркве Свети Сава ју је схватио и поставио као стуб народне смислене афирмације, која у садејству са државом и њеном елитом води народ ка животу будућег века сагледавајући и вреднујући сваки овоземаљски догађај из есхатолошке – небеске или духовне перспективе. Црква се као нисилац и извор живог предања ставља у службу народу осмишљавајући његову историјску путању ка духовном усавршавању, при том дајући тон и осмишљавајући поље деловања држави, као оквиру (или дому) у ком се народ божији (као део универзалног новозаветног Израиља) реализује практикујући хришћанске врлине које га и овде на земљи постепено уводе у стање будућег века или духовно-вечне стварности.
Сопствена држава није циљ сама себи (што је у многоме случај на западу где се нација не може ни замислити без државе, и где нација добија смисао само ако помоћу државе учествује у креирању светске историје доприносећи наводном прогресу и разним облицима усавршавања овог и оваквог света). Она је само најоптималнији оквир где се духовно реализује народ и сваки појединац (када нема сопствену државу, коју губи најчешће због сопствених преступа, народ који је сачувао своју аутентичност то чини у оквирима туђих држава и империја, што су Срби и чинили у турском и хабзбуршком ропству). Она је оквир, баш као и читава планета земља, који је предвиђен да послужи као полигон делатности којим се купује живот вечни и бесмртни.
Свети Сава је управо тако и схватао државу. Као битну, значајну али не и пресудну. За правилан духовни пут народа осветљеним православним смислом стварности будућег века и Царства небеског, први српски архиепископ је сматрао најбитнији извор вечне истине, сам Господ Исус Христос, чије се целовит и неокрњен лик чува само у Цркви. Својим опредељењем и усмерењем српског народа ка есхатолошкој стварности, или Христовој стварности будућег века он је и поставио чврсте темеље будућег Лазаревог, косовског опредељења за царство небеско.
Можемо рећи да ови темељи почињу да се оцртавају још од рада солунске браће, да би код Светог Саве били много јасније видљиви кроз просвећивање читавог народа, првенствено преко Цркве али и државе, у правцу духовне реалности као приоритетне у односу на периферну земаљску стварност. Највећи значај Светог Сава је у томе што је он упутио свој народ ка есхатолошкој стварности будућег века, чиме је утро пут косовским јунацима, чинећи њихов избор логичан и саобразан тада већ двовековном опредељењу народа ка духовној слободи и царству небеском.
Аутор Милован Балабан, текст написам 2014. године
