Тамо, у даљини и у висини,
у камену и стијени.
Од људи што даље и небу што ближе.
Горе што си више, чини ти се да си небу све ближе.
Али када дођеш, не дохватиш небо него осјетиш Небеса.
Ту, цјеливајући обожену земљу, стотине људи дочекује зору.
Ни на студен ни на глад се не жале, пламеном свјеће се грију а мирисом тамјана хране.
Ништа овдје није случајно, све је корисно давање Оца и недокучива промисао Чудотворца.
И мачка која се у тмини ниоткуда појави и пас који замишљеног путника у пролазу у скут пољуби.
Кроз сваки шум и лик у праскозорје, светац своје присуство исказује.
Ко само једном под стијенама Острога излазак Сунца дочека, мора да наслути и осјети како заправо рај изгледа.
