,,Не плачем само с болом свога срца/рад земље ове убоге и голе/Мене све ране мога рода боле/И моја душа с њим пати и грца…И свуда где је српска душа која/Тамо је мени отаџбина моја/Мој дом и моје рођено огњиште.“ (Алекса Шантић).

Херцеговини сам одлазила, као што се одлази у храм, са посебним осећањем, које не могу објаснити, плашећи се да нећу наћи ону најлепшу, најјачу, најузвишенију реч, којом бих даривала Шантића, Дучића, устанике и ,,просте, добре мајке што но дјецу уче кам рођени како брани се и љуби.“Одлазила сам због Шантићеве,,Отаџбине“, Дучићеве,,Аве,Сербија“, од које задрхти сваки родољубиви нерв.,, Ми смо добра мајко, они што су дали, свагда капљу крви, за кап твога млека“ је поклич, завет, јунаштво и чојство- све што смо и што бисмо требали бити.

Из Херцег Новог, по ко зна који пут, крећем у Требиње. На граничном прелазу ,,Ситница“пређосмо без задржавања. Путујемо кроз ненасељени предео, тек по која камена кућа извирује из оскудне окућнице.Тврди камен… На овако врлетној земљи, стасавали су кремен људи, жустри, ватреног ока и пламеног родољубља. Из ових крајева су у бунама и гладним годинама кретали са завежљајима оскудног покућства на леђима, кубуром и фишеклијом у пасу и са замотуљком ушпараног новца у недрима. Кретали су у крајеве Западне Србије. Са огњишта су узимали по угарак наде да ће се свити у новој постојбини, на новом прочељу разгорети ватру, окачити котао на вериге нове борове греде, окупити око огњишта чељад и веру за ново трајање. У сеобама су носили икону крсне славе, родослов, по мало хлеба и мрса и дуванкесу херцеговачког дувана. У тим колонама што газе беспућем, потоцима, урвинама, шумама, ка обећаној земљи, кретао се ишчупани корен, стабло, гране и гранчице. Кретали су ратници, свештеници, горштаци, мајке са колевкама на леђима из којих провирују мајушне дечје главе, као у каквих тек испилелих птића. Покривени тканим шареним струкама, љуљушкали су се на мајчиним плећима изданчићи једног новог покољења које ће стасати на златиборским пропланцима, или у граду крај Ђетиње. По која коза, везана штрангом, трзала је посрћуће кораке, који су бирали мању бусију на којој ће се спотаћи. Трње и камен су цепали опанке опуташе. Пут у нову постојбину оплакан је капљама зноја са тврдих лица и капима крви из распуклих стопала. Али срце је хрлило напред-тамо где је осванула слобода вождовог устанка. На одмориштима, нејач је испијала тек помужено млеко, а старци оком стражарника ослушкивали су да се каква звер не прикраде племену које хода, не осврћући се. Сеобе су нам вечити усуд. Тако и ми Ужичани, по дошљацима Херцеговцима, добисмо име Ере. Није крв вода- кажу горштаци мога краја. Херцоговачки ген се, као златна жица, провлачи кроз покољења Ужичана. Брзи смо на речи, на делу, запламтимо кад нам се такне у родољубиву жицу, не дамо на образ, али ни на кућни праг. Кад се у души све заковитла, потегне се из чутуре љута капљица, али богме заметне се и кавга, кад се дирне у предачки дамар. Нема код Ера тиханих осећања, све се очас у пламен претвори. А, добри смо к’о хлеб-како кажу старине из мога краја. И гладног смо нахранили, и подераног страдалника оденули, и бескућника уз огњиште угрејали…И ране смо извидали љутом травком и јатаке по цену живота сачували…Док ми нека тијана ватра греје душу, пред очима бљесну Требиње, забеле се располућено зеленом Требишњицом. Срце поскочи у грудима.

Кад долазим у Требиње, најпре похитам на Црквине, да се сретнем са Јованом Дучићем. И колико год се трудила да заволим неког јаче и загрлим снажније, узалуд је све. Дучић је заувек запосео моју душу, а не умем објаснити зашто. Биће због родољубља, јер о љубави су и други певали, сневали и оде узносили. Требињска Грачанца је, после низа година у туђини, примила у своје срце требињског сина, оног што испева ,,Врбас“, али и поручи свим покољењима:,,Верујем у Бога и Српство.“На самом врху Црквина, окружена платанима, доминира Херцеговачка Грачаница. У углу, у мермерном поду похрањени су земни Дучићеви остаци. Ја увек гледам да будем сама са песником, да га приупитам за по коју тајну и коме је посветио ,,Песму жени“, а коме ,,Сусрет“. Колико му је недостајала Херцеговина у туђини? А, о његовим есејима бисмо могли причати данима, укрштајући копља, не бисмо се баш у свему сложили.
Требиње се угнездило на самом југу Херцеговине. Свило се испод брда Леотар, херцеговачког Сиона, коме Дучић посвети своја јутра. Град је сунца, платана и мостова испод којих протиче Требишњица, река око које се одвија жустрост, хитрост, радиност и берићетност херцеговачког народа. Два поља, Требињско и Попово, захваљујући благој клими, дарују и по два приноса у току године. Златно- жути дуван нашао је станиште у Херцеговачком пољу. Доста сунчаних дана гарантује квалитет дувана.

Попово поље је херцеговачки Мисир, названо је тако по плодности и родности. Требишњица се може подичити једним од најлепших мостова, подигнутим за време Отоманске владавине. То је Арсланагића мост, коме је у савременој историји промењено име у Петровића мост. Више је легенди о настанку моста. Међутим, историјски извори градњу сврставају у седамнаести век, у период владавине Сулејмана Величанственог. Грациозан, попут моста у Вишеграду и старог моста у Мостару, одаје потпис истог неимара, ретког градитељског умећа. Требиње је у прошлости било на путу трговачких каравана, који су повезивали Млетачку републику са Солуном, Софијом и Цариградом. Утабаном џадом проходили су бројни каравани, који су застајали поред Требишњице, ширили су чадоре, одмарали запрегу, прикупљали снагу да би окрепљени продужили пут до Дубровника и даље до Венеције. Путовали су месецима, спајајући две цивилизације, две културе и две религије. Шта је све било у трговачкој понуди Истока и Запада? Свила, срма, кадифа, чоја, кафа, чајеви, сребро и злато, накит, чипка, венецијанско стакло, со, коже, дуван…Све је прелазило из руке у руку. У Венецији млетачке госпе су ишчекивале накит, срму, кадифу, а хануме у Стамболу венецијанску чипку, прозрачни тил за велове, лепезе… Каравани нису нудили само размену добара, већ и вешту дипломатију, проводаџисање, размену порука, повеља, берата, писама…

Да осмотримо прохујало време са Арсланагића моста. Бистрооки дечак из Соколовића, кога отргоше кабадахије у ,,данку у крви“, стасао је у великог турског везира, верног султану и Отоманском царству, али остао је веран и коренима. Као што је изградио на Дрини ћуприју, Мехмед паша Соколовић саградио је и мост на Требишњици, у спомен свог сина, намесника ове области, који је рано преминуо. Усамљен у својој надмоћној лепоти, мост и данас спаја векове, путнике намернике, путописце и савремене поклисаре.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име