На измаку зиме, почетком Васкршњег поста, моја мајка је ужурбано поспремала кућу, рибала је патос док се не зажути као восак. Ма, да меда лижеш са пода како је био чист. Сваки кутак куће је уређивала, пајала паучину по ћошковима, застирала кревете новим ћилимима. Из креденца, у коме је самовало славско посуђе, узимала је порцеланску, белу чинију која је коришћена за славску буклију.
-Доћи ће поп да свети водицу. Да будете уљудни. У руку да га пољубите кад уђе у кућу. Да не брбљате док чита молитве. Јесте ли утувили у главу шта вам говорим? Немојте да се срамотите. Да не срамотите кућу…
Брат и ја смо се само у чуду погледали. За нас је учитељица била закон, највећи ауторитет којега смо знали. Да нас је што учила о попу, можда бисмо и ми, као наша брижна мати, били овако узбуђени пред његов долазак. Али, у школи о попу нисмо чули ама ни једну реч.Напротив. Када смо га сретали у сеоској задрузи, или на путу, брзо смо шапутали једни другима.
-Хватај се за дугме на џемперу, капуту. Ено попа, да нас не стигне баксуз.
На моју велику несрећу, изговорих питање од кога ми и данас бриде образи од стида.
– Мајко, морам ли обући нешто од одеће што има дугмад? Ми стално, кад сретнемо попа, вичемо да ће нам се десити неки баксуз, ако се не ослонимо на помоћ дугмета.
– Е, тешко мени. А, ко те на ту бруку наговорио? Говори. И да га пријавиш учитељици.
Да се опамети за сва времена. Попа треба више поштовати од учитељице. Знате ли ви да су некад попови били и учитељи, једини школовани људи? Је ли вам о томе што причала учитељица? Не верујем да није. У црквама су се у књигама уписивала новорођена ђеца, и вјенчани и умрли. Није било ових садашњих књига у општини. И вас је попа уписао у црквену књигу кад вас је крстио.А, да није…Не би се ни знало да сте крштени.А, не крштен к’о да није ни рођен.Учите ли што о томе у школи?
Брат и ја се зачуђено погледасмо. Јадна наша мати.Ипак, не одговорисмо на питање, да је не жалостимо. Она није знала да учитељица не мари, ама баш нимало за наше црквене обичаје. Да смо, не дај Боже, споменули неког из комитета…Е, тада би било испитивања и преваспитавања док нам се и последња бубица не избије из главе. Ми смо се тада заклињали пионирском чашћу. Ако би неко и сумњао у дато обећање, када би чуо:,,Часна пионирска реч.“-све дилеме и неповерење су нестајали. Додуше, и учитељица се марљиво трудила да нас научи да будемо узорни пролетери. Некако јој са мном било најтеже.Највише се трудила да мене уклопи у идеолошко васпитање. Код куће ми стрико причао једно, учитељица у школи сасвим контра. А, греота. Бистра, све петице имам, а бунтовна, не дам се савити, нити упаковати.И мајку звала, сва забринута за моју будућност, но моја мати беше мудра. Код куће нас је учила по свом.
Наша кућа беше на средини села. Стари прота је кретао од Пландишта, на почетку низа сеоских кућа, па даље из куће у кућу.Глас о његовом доласку проносио се брзо. Обично су деца јављала суседној кући да стиже стари попа.Моја мајка је у белу буклијску чинију сипала воду, припремала везицу босиљка, кадионицу, тамјан и воштану свећицу. Ватра у кући је стално горела. Жара за тамјан никад није недостајало.
Прота је ишао кроз село на коњу. С обе стране самара биле су окачене торбе. Е, шта је све било у њима, моја радознолост није успела да докучи. Испред наше куће чуло се рзање старог дората. Беше то знак да се уозбиљимо. Мајка изађе да га дочека и пољуби му руку. Наше стопице закорачише за мајком.
-А, порасли су тићи, слава Богу. Окрилатили. Још мало па ће одлетети из родитељског гнезда. Е, као јуче да сам их крстио у црквици. Беше ли стари Никитовић кум на крштењу? А, ти се јуначна ниси јавила кад смо те поливали ‘ладном водом. Јеси ли и сад тако храбра?
Мени стид груну у образе. Дође ми да покидам сву дугмад, колико год их има на одећи. Ми неваљала дечурлија. Како смо могли говорити да је попа баксуз. Како топло и родитељски говори наш прота. Приђох и ушушках своју ручицу у његову крупну шаку. Подигох главу да му видим очи. А, очи старог проте некако светле, као очи Светог Пантелејмона са наше Крсне иконе. Мајка ми даје знак да му пољубим руку, како ме је учила, а ја бих да ме ова топла попина рука поведе из свих заблуда и спасе од свих лажних учења.
Било је то време када се, за освећење водице, прота награђиавао којекаквим производима из домаћинства. Ретко која домаћица је давала новац. Из протине торбе извиривала су повесма са предивом од конопље, клупчад са опреденом белом и сивом вуном, кудеље вуне, вунене чарапе у сивој и белој боји са вођицом на приглавцима. У бисагама је било јабука, крушака арапки, колачића од сушеног пекмеза, везених пешкира… Говорило се по селу да је једна жена с брда хтела посебно да награди проту. Поклонила му певца што је нападао комшијску децу. Закачио прота сапетог певца за бисаге, али јогунасти кокот се некако одреши и побегне у Осоје. Вратио се кући, али кажу да је био миран после прогонства, као бубица.
Док пред иконом Светог Пантелејмона, попа чита молитве, брат и ја стојимо уз скуте наше мајке. Кад се прекрсти попа, крстимо се и ми. А, потом би потапао везицу сушеног босиљка у воду и посипао по нашим лицима хладне освештане капи. Из џепова црне мантије, даривани смо дрвеним крстићима и са по којом свиленом бомбоном. Једном смо добили и по графитну оловку.Испраћали смо нашега попу до испред куће. Мајка је прва прилазила да му пољуби руку, потом брат, а ја сам остајала на крају, да уграбим још по коју топлу реч.
– Е,Радика Бог те благословио. Јуначки се бориш да одржиш кућу. Ђеца су ти добро васпитана и бистра. Твој покојни муж и ја смо били заједно у војсци, чак у Словенији. Бог да му душу прости.
Мајка је у бисаге спуштала припремљени дар. Наша мати није волела да дугује, ни Богу ни људима.
-Мајко, зашто ми морамо да поштујемо попу? Ја највише поштујем тебе, па учитељицу. Ти си ме родила, а она ме научила да читам, пишем, велике петице ми уписује у свесци. И учи нас братству и јединству и да рецитујемо, и да волимо друга…
На помен друга бесмртнога, мајка ме прекиде. Не успротиви се учитељичином учењу. Само ми заповеди да се прихватим школских задатака.
-Догодине ћеш бити старија и паметнија кад попа дође у кућу. Казаће ти се само-мудро одговори моја мајка.
Некако тих дана, дође ми до руку књига,,Поп Ћира и поп Спира.“ Читам, читам, па на моменте праснем у смех. Мајка радознало подиже поглед са плетива. Може она да плете и да не гледа у игле. Ништа ме не запиткује, али осећам њену знатижељу. Шта ли је тако смешно у тој књизи.
-Шта се ту сама смејеш. Читај и нама да се и ми разонодимо.
-Е, а ти ми нећеш веровати шта пише у овој књизи-одуговлачим са одговором.
-‘Ајде, читај. Не мора све бити истина што пише у књизи.
Почињем да читам, па се заценем од смеха. Пресамитим се у струку, сузе ми од смеха теку из очију. Приберем се, почнем да читам, па се, опет, засмејем.Моја мајка ме гледа забринуто.
-Ево, препричаћу ти, мајко.У некој војвођанској вароши били поп Ћира и поп Спира. Једног су сељаци звали,,Хала“, јер је волео много да једе, и мантија му му била тесна и једва је појас везивао.Појас му све до грла бежао преко дебелог стомака. А, другог попу су звали,,Кеса“, јер се са децом отимао о ситан новац, који је кум бацао на венчању.Трчала за кумом деца и викала:,,Куме, изгоре ти кеса!“ А, кум је, по старом обичају, бацао пуну шаку ситног новца пред раздрагану дечурлију. Е, можеш мислити, како се стари попа отимао са децом о ситне паре.
-Боже, опрости…Како хули тај писац. То не може бити. Ју, далеко било-пренеражено је говорила моја мајка.
-И је ли то све?
-Е, није. Али даље нећу да ти причам. Забранићеш ми да читам ову књигу, а баш је занимљива.
– Не би било штета и да не читаш. Боже, опрости. Исмевати свештенике у књизи. А, пре рата то не би могло да се чита у школи. Сад се све нагрдило-више за себе је коментарисала моја мајка.
Читајући даље, заценух се од смеха. Смеје се и моја мајка моме смеху. Мора да сам прочитала ама баш нешто наопако.
-Мајко, побиле се попе. Све закувале попадије. Једна другу су ословљавале умилно, а иза леђа сиктале:,,Бештија једна.“ А, посвађале се због ћерки. Обе поповске кћи биле заљубљене у сеоског учитеља.Ух, то дође и до поп Ћире и поп Спире- и они се потуку.А, био је ту један избијени зуб. Ето, после је у књизи било много смешно у вези тог зуба кад су ишли на суђење. Да, цркнеш од смеха.
-Па, баш ако нећеш да читаш и не мораш. Ништа паметно у тој књизи. И да ниси зуцнула нашем попи, о чему си читала, кад будеш с братом носила славски колач у црквицу. Јеси ли ме чула?
-Мајчице, зна наш попа за ову причу и да је то само шала.- покушавала сам да је умирим док јој је осмех титрао на лицу.
…Док седим у празном дому мога детињства, присећам се помало свечаних тренутака са сеоским протом. Мајка је нашла смирај од свих брига, тегобних година и послова и терета који јој је товарио живот на плећа и душу. У дубокој старости посетила сам старог попу. Говорио је полако, присећао се свега из живота моје мајке. Сећао се и нашег уредног дома, и шарених ћилима, и мајчине побожности. Највише ми суза измамило његово поређење моје мајке са јуначним мајкама. Ето, рано остала удовица, а подигла децу … И тако…
На Задушнице заживе гробља. Безброј упаљених свећа греје хумке наших упокојених ближњих. Замирише тамјаном камено насеље на брегу. У нашем народу остао је обичај, ко зна из ког времена, да се на гробље доноси изобиље хране, читава гозба за покој душа. А, онда се размењују колачи, воће, бомбоне, медењаци…Мој брат и ја смо нестрпљиво чекали да се мајка врати кући на Задишнице. Знали смо да ће нам донети необичне слаткише. Док гледам слике на споменику мојих родитеља, присећам се тих тренутака из мог детињства. Садашње проте не проходе кроз село на коњима. Додуше, све је више закључаних домова,а насеље на брегу је све веће. Даће Бог да опет ласте у нашем селу зацвркућу у колевкама. И да неки нови попа, опет, проходи кроз моје завичајне воћњаке.
