Нека нико не гаји илузије. Москву је немогуће покорити, јер је непокорна душа московска. У то се уверио и Наполеон, када је наишао на спаљен и пуст град, без житеља, али увек изнова обнављан из пепела и срче. Приклањам главу и душу, пред последњим руским царем Николајем Романовим који је рекао:,,Опростите ми што сам најпре Рус, па тек онда Србин.“ Слава Светим мученицима Романовима, који су у голготи мога народа, сачували наше изданке из којих смо васкрсли и трајемо. Велики руски народ ће, увек, изнедрити по неког Кутузова или Жукова. У то не треба сумњати.
…Садашњом Московом проходе савремене московске житељке са урођеним геном за отменост, са препознатљивом руском лепотом, која бљеска у плавом погледу и дугој свиленкастој коси, понекад традиционално очешљаној. А, ја бих да, на неком пријему, сретнем Наташу Ростову, Пјера Безухова, Ану Карењину, Вронског, док спретни плесни кораци, промичу двораном, где се иза вешто прикривених емоција, одиграва у срцу права драма. О, како би било дивно, да уз балалајку, гледам казачок, док широке циганске сукње лете у небо, изнад распусних играча. А маљчици? Чини ми се да сам срела бар десет Серјошки Јесењина. Зашто ти се, увек враћам, несташни дечаче? Плава разбарушена коса и снени поглед загледан у гипке балетске кораке Исидоре Данкан. Серјошка Јесењине, могла бих те цитирати у сваком дану мога живота. У сваком твом стиху, пронаћи ћу мрву мене прошле и мене садашње.Увек ти се враћам занесењаче и хазардеру исхитрени који си на рулет стављао ништа мање, него свој живот.
Од свих московских лепота, безусловно се приклањам храмовима. Литургија у храму Христа Спаситеља… Какава дивота..Млада мајка приводи две девојчице да се поклоне пред целивајућом иконом. Корачићима ланета прилазе икони, крсте се, пропињу се на прстиће и целивају икону Господњу. Литургија…Душа се узноси на небо од умилности појања ,од молитвености, скрушености, саборности…Док свештенослужитељ поје:,,Вјерују…“, прати га сав сабрани народ. Сузе ми замичу у недрима као расуте ђинђуве. Срце се отима из груди. На тренутак, поглед ми се утопи у плавим зеницама сестре Рускиње. Грлимо се и плачемо, попуштамо загрљај, па се опет снажно уплићемо у љубави словенској. И ништа не говоримо, а разумемо се говором срца. У мојој групи неколико говорљивих сапутница. Причају гласно. Ниоткуда се појављује строга бабушка и ,,учи их реду“.
ПРЕПОДОБНА МАТРОНА МОСКОВСКА је руска светитељка која је живела у деветнаестом и двадесетом веку. Рођена је слепа, али је имала дар прозорљивости, сагледавања догађаја и личности духовним видом. Њена мајка је сањала необичан сан, слепу белу голубицу без очију. То је било предсказање да ће родити слепу ћерку. По рођењу, хтела је да је да у сиротиште, али се сажалила над својим чедом које се родило без очних јабучица. Од ране младости, Матрона је имала дар пророштва и бесплатно је помагала свим људима који су тражили њену помоћ. Осећала је и људе који су имали лоше намере и спашавала их од рђавих дела.
Код Преподобне Матроне Московске не иде се без цвећа. То завештање светитељка је оставила за време свог тегобног земаљског живота. Улица поред храма подсећа на раскошну цветну башту. Дуги, дуги редови испред храма. Чекамо стрпљиво. Широка је душа словенска. Нашу групу пуштају да уђе прва. Матронушкин кивот се за пет минута прекрива букетима. Две девојке хитро скидају освештано цвеће, делећи латице посетиоцима, који их носе својим домовима. Добих латице од тамно црвене руже…
О савременим научним достигнућима, спортским успесима, уметничким узлетима, у свим сферама руске уметности, сви знамо све. Пожелех да на Црвеном тргу још једном чујем хор ,,Александров“, у њиховом извођењу ,,Каљинку.“ Да одјекне Црвеним тргом:,,Каљинка, Каљинка, Каљинка маја“, да ме понесе та енергија на крилима широке руске душе. Или, у Подмосковљу да ослушнем ,,Подмосковскије вјечера.“ Ех, шта бих све да доживим у Москви. Да слушам Чајковског и ,,Лабудово језеро“, у елегантној дугој хаљини, са лепезом у рукама, на којој је осликана панорама Москве. А, потом, да у неком ресторану једем руски кавијар, јастога, рибље специјалитете и торту ,,Москва“. Тај хедонистички ужитак је могућ изван поста. Иначе, у манастирским трапезнама служи се посна храна:боршч, гречки, слани и слатки ваљушци, изобиље салата, рибљих паштета… Све без вотке, наравно. Може се попити црни руски квас, хладан и освежавајући…На здаровије!
ДИВЈЕВО…Напуштамо Москву устрептало ишчекујући сусрет са једним од највећих руских духовника, Светим Серафимом Саровским. Баћушка Серафим… То је та душа која кроти медведа и дивље звери. У његову убогу колибу у шуми, долазили су и просјаци и цар са својом свитом. Баћушки Серафиму се у сну јављала Мајка Божија заповедајући му шта да чини. Сваког добронамерника је поздрављао:,,Христос васкрсе, радости моја!“ Већ дуго моја душа жели да се поклони Светом Серафиму Саровском. И не знам да ли је манастир у шуми, скромна, дрвена изба, да ли се до баћушке стиже уском стазом између букава и бреза, да ли је све као некад, као из житија преподобног. Међутим, Дивјево је раскошна лавра, у којој доминира храм у коме је кивот Светог Серафима, са низом манастирских конака, трапезни, продавница са црквеним мобилијаром. Посебна знаменитост је Канавка Мајке Божије. То је стаза, около манастира, на коју се свако вече спушта Мајка Божија, обилазећи свој дом. Предање казује да ће се Дивјево у последња времена, вазнети на небо. А, ми Срби? Ходимо за духовницима нашега путовања, Канавком Мајке Божије, са бројаницама у рукама, следујући молитвеном правилу Светог Серафима, тихо изговарајући молитву ,,Богородице дјево…“. Свако у свом срцу узноси молитву за свој неспокој, незаралу рану, за ближње, за испуњење богоугодних жеља, за потомство…Ходе бездетни родитељи. Сав смисао живота се излива у молитви, да Мајчица Божија испуни и њихова срца, руке, и колевку. И тако у молитвеном ходу сто педесет пута изговорених молитви. Свако зрно на бројаници је још један зрачак светлости у души. И једна нада више, да смо се бар мало приближили милости Мајке Божије.

 

 

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име