Срце једног тамнопутог ратника заигра болним грчем. Са небеског свода појави се лик младе, витке жене. Њена као гар црна коса расула се низ груди. У урлику артиљеријске ватре зачу се њен вапијући глас.,, Спаси брата, Шабане, сине…“Али, откуд мајка? Па, он је једва запамтио њено лепо лице кад су је анђели однели на небо. У овом трену, у ком је неприметна линија између живота и смрти, заповеда мајка, његов анђео чувар. Љубав надјача страх, незнана љубав за брата.Крв је бојила отаџбинску међу. Две снажне руке се испружише у спасоносни загрљај. А, са небеских висина мајка благосиља свога сина.Шабан жустрим, спретним покретом одложи оружје. Као змија се приљуби уз земљу.

Пузећи крену према граничнику који одваја два света- овај наш страдални, Божији, од црних хорди жедних наше крви. Вешто вијуга пузећи према рањеном брату. Око њега прште комади камена и вреле земље. Руке се продужиле, а снага се из неке невидљиве даљине долива у дамаре. Како у једном трену младост сазрева у зрелост? Како се у судбоносној минути раздваја страх за сопствени живот и баца се у ватру на отаџбинској међи да изгори – неповратно. Две снажне руке спретно одвојише малаксало тело од граничног камена. Два ратна друга се враћају из паклене ватре у наручје рањене отаџбине. Крвавим трагом потврђује се заклетва. А, са неба одјекује поклич небеске војске. Заиста, народ је овај ,,умирати свико, у смрти својој да нађе лијека.“

… На капији у дому окруженом јабучњаком, узвикнуше два сложна гласа:,,Мајкооо!“. Лето је већ позлатило јабуке петроваче. Кад је Радован одлазио из родитељског дома, стара стабла су била окићена бехаром. Ослоњен на раме свог брата,, по млеку“ враћао се кући, да убере нови живот, као златну јабуку коју је калемио његов прадеда.Мајка испусти плетиво из руку. Срце полете у загрљај сину.
-Мајко, ово је Шабан. Спасао ми је живот на Кошарама. Ризиковао свој живот. Он ће ти све рећи.
-Нека ти је благословено млеко којим сам те задојила, Шабане сине. Добро дошао кући.

Са иконе се радоваше Свети Ђорђе. На тренутак мајка је попуштала свој загрљај, загледала се у дубину зеница својих синова, па их је опет снажно привијала уз своје усахле груди.
Радован је отишао у рат као у мобу. Јогунаст и тврдоглав, својеглав, упоран. А, у души је био неспутани, раздрагани дечак, заљубљен у Јелену Ненадову. Зло време прерано птића у орла узрасте. Вратио се некако стамен, са сенком туге помешаном са капима радости у очима. Застаде пред крсном иконом дуго се безгласно молећи у себи-за оне који нису дочекали да се врате у окриље родитељског дома.Из патинираног рама гледаху га поносне очи солунског ратника.

-Мајко, овај дукат што си ми дала…вратио сам га. Нека га у шкрињи твоје девојачке спреме. Био ми је амајлија.
– Тај дукат припада твом брату,,по млеку“. То је завештање његове мајке. Бог вас благословио, синови моји.

Раденко се из рата вратио са осећањем поноса. Дуг према Отачеству и прецима испунио је часно и храбро. Загледан у фотографију свог прадеде, насмеши се чистом душом. У тренутку му се учини да старина подиже шајкачу са главе да поздрави јунака новога доба -стасалог на његовом стаменом стаблу.

 

 

 

КРАЈ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име