Свет више није свет.
И свет не удара на свет,
већ Бог једног света
на Бога другога –
тако се преноси
међу људима.
Је ли се то најзад
дошло до тога
да смо се почели
надбогивати,
благо Богу с нама!
Пошто смо се одљудили,
сад преко натчовека
треба до Бога доћи,
али не било ког,
већ оног главног,
највећег, мог.
Битно је ко је старији,
овако смо сви исти,
мора се знати
ко у име Кога долази
да не би случајно
завладао мир
док се бавимо собом.
А собом се бавити не може,
тамо има нерасветљеног,
треба се надбогивати
да видимо чији ће Бог
на крају бити
победник ратова!
Тај вам је као онај
још из антике,
онај од чијег је
надбогивања
изгорео Рим,
или Троја.
То вам је тај
што се надбогује,
наговара, шапуће,
па подбадача
из бојишта
у магли износи,
док бојна прашина
крв исисава,
крв залуђених
што су у смрти
заборавили
и Бога и надбогивање
и склапајући очи
сетили се сунца.
Је ли доста надбогивања,
благо Богу с нама?!
Који вам је то бог
кад га непријатељу
морате доказивати?
Где вам је то Он рекао?
И кад вам је рекао
да Га мо(н)дите
и на силу нудите другом?
Није то тај Бог.
Бог је у вама
и кад га одричете;
не пита Oн вас
о себи…
Ви о себи не знате ништа,
али знате чији је Бог
прави Бог .
Нико вас не пита,
осим очију недужних
што ће вам досадити
иза живота
где нема надбогивања
где нема
имена Божијег
у свакаквим устима.
