МАЈМУН И АДАМ

Бог је користио еволутивни процес да створи жива бића и читав материјални свет у коме они живе.

Шта може бити једноставније од тога?

Па ипак, овај концепт ми је увек изазивао неку унутрашњу збуњеност.

У свакој патристичкој књизи толико се говори о Паду човека због којег је смрт ушла у свет – али ако је Бог створио човека еволуцијом, онда је човек био смртан од првих дана свог живота.

Штавише, у свету који проучава наука, нема географских трагова Раја.

Да ли на основу тога треба да одбацимо библијско сведочанство као застарели мит?

Чини се да је заиста могуће прихватити теорију еволуције без угрожавања основних принципа хришћанске вере.

Међутим, ово захтева подсећање на оно што су свети оци Истока говорили о радикалном нескладу између садашњег света и првобитне творевине.

„Телом Адама, првог човека, смрт погуби цео свет“ (Св. Макарије Велики).

Не смемо заборавити на ограничења људског знања – филозофија нас учи да чулни феномени које проучава наука не исцрпљују пуноћу стварности.

Еволуција, којом се бави наука – са православне тачке гледишта – дешава се у свету исквареним грехом, а са филозофске тачке гледишта, на малом приступачном острву у огромном океану неспознатљивог.

Шта се налази изван граница овог острва, изван граница овог видљивог космоса који ће, према пророку, „нестати као дим“ и „истрошити се као хаљина“ (Исаија 51:6)?

Треба ли, следећи теистичке еволуционисте, да прилагодимо библијску причу о Адаму и Еви концептима аустралопитекуса и неандерталаца?

И зар не би могло бити да Библија и наука једноставно приповедају о две различите ствари, које нису у супротности једна с другом, а није им потребно ни директно усклађивање?

Управо овај алтернативни приступ помирењу вере и науке, заснован на светоотачком наслеђу православног Истока, покушаћу да пренесем читаоцу.

Не може се рећи да сам ја први то смислио.

Као што ћемо видети, овај приступ су делили и неки истакнути теолози и религиозни филозофи 20. века.

Ипак, мали број верујућих је свестан његовог постојања.

Већина и даље верује да је избор између креационизма, који подрива науку и теистичког еволуционизма, деструктивног за традиционално хришћанство.

Али – постоји и трећи начин.

Хајде да покушамо и то…

ДВЕ КЊИГЕ

Јудео-хришћанска цивилизација из које је настао савремени свет – свет свемирских летелица, бежичних комуникација и антибиотика – потпуно је текстоцентрична.

Народ Светог писма, од памтивека, тежи да у свему види текст.

Пошто је Бог дао своје откривење у облику књиге, веровали су да мора постојати неки додатак томе који говори о звездама, биљкама и свему осталом о чему Писмо ћути.

Јосиф Флавије је помињао два стуба – један од камена и један од гвожђа – на којима је Сет, трећи Адамов син, забележио податке о кретању небеских тела.

Међу средњовековним јеврејским писарима кружиле су расправе попут „Сефер Разиела“ за које се говорило да садрже одломке из књиге дате Адаму након његовог протеривања из раја.

Веровало се да је Бог на тим страницама рекао нашем претку о структури природе, али су следеће генерације искривиле овај текст.

Мит о древној мудрости који датира још из времена Адама инспирисао је ренесансну мисао на почетку модерне природне науке.

Неки су говорили о изгубљеним Соломоновим књигама које нису укључене у Библију, али су их препричали грчки аутори.

Други су веровали да би Адамово знање могло бити сачувано у делима египатског мудраца Хермеса Трисмегиста, Мојсијевог савременика.

У ствари, радило се о „другом откривењу“ за које се претпостављало да постоји у писаној традицији поред главног дела Светог писма.

Природни филозофи су се у то време бавили не толико проучавањем саме природе и њених феномена колико потрагом за овим оригиналним, свеобухватним текстом.

Тачније, у очима ренесансних мислилаца природа и реч спојили су се у један текст.

У било ком ренесансном делу о историји природе наћи ћете незамисливу мешавину биологије, етимологије, хералдике, астрологије и фармакологије, опремљену бескрајним цитатима „мишљења старих“.

Негде средином 17. века, како је приметио Мишел Фуко, речи су одвојене од ствари.

Биљке, минерали и животиње претварају се у голе чињенице лишене симболичког значења.

Уместо да природу посматрају кроз призму древних текстова, Европљани се окрећу самој природи.

Адамова књига о свету губи на актуелности јер сам свет постаје књига.

Сада је свеједно шта Хермес Трисмегист или Платон мисле о звездама.

Сами природни феномени се сада доживљавају као списи, поруке које треба дешифровати.

„Волим да небројено мноштво светова држим за исто толико књига чија збирка чини огромну библиотеку Универзума или праву универзалну енциклопедију“, приметио је Чарлс Боне, један од највећих природњака 18. века који је открио регенерацију у слатководној хидри.

Када је хипотетичка Адамова књига замењена „књигом природе“ која није имала директну везу са знацима људског рукописа, нико није сумњао да је аутор и те књиге такође Бог.

„Свето Писмо и природа су подједнако рођени од Бога: прво како је диктирао Дух Свети, друго као послушни извршилац заповести Господњих,“ може се прочитати код Галилео Галилеја.

„Наш Спаситељ каже: „Ви грешите, не знајући Писма, ни силе Божије“. И да не бисмо упали у заблуду, дао нам је обе књиге: књигу Писма, у којој се открива воља Божија, а затим и књигу природе, откривајући силу Његову“, приметио је енглески филозоф Франсис Бекон који је формулисао принципе емпиријског научног метода.

Али ако постоје две књиге једног аутора, неминовно се поставља питање – како једна корелира са другом?

Како се Књига природе (liber mundi) односи према оном што је написано у књизи Откровења (liber revelatus)?

Књига Откровења – посебно када говоримо о хришћанском писму, које се састоји од Старог и Новог завета – у суштини је изграђена око једне наративне линије.

Најпре Бог ствара свет и човека, затим се дешава Пад, а затим следи убиство Авеља, па потоп; Бог склапа савез са Аврамом, од кога се рађа јеврејски народ, из кога долази Месија – Исус Христос.

Апостоли проповедају веру у Христа по целом свету, припремајући тако човечанство за тренутак када ће Бог у слави доћи да суди живима и мртвима.

Односно, догађаји описани у Светом писму одвијају се у јасном низу од стварања света до Другог доласка, од почетка до краја, као у класичном историјском роману, иако су овај „роман” писали многи аутори током много векова.

Али Књига природе, у доба прве научне револуције, у доба Галилеја и Њутна, најмање је личила на историјски наратив.

Пре је личила на Бајку о белом бику без кохерентног линеарног заплета.

Ротације звезда и планета, подређене законима механике, изгледале су непроменљиве од памтивека.

Када је Шкот Џејмс Хатон, који се сматра оцем модерне геологије, крајем 18. века почео да проучава стеновите формације, он такође није нашао никакав прогресиван развој у њима.

Планине настају и уништавају се, њихови фрагменти се цементирају у конгломерате и тако се циклус понавља.

„Не налазимо никакав траг почетка, нема никаквих изгледа за крај“, може се прочитати у Хатоновим делима.

Тек у 19. веку, проучавање фосила је по први пут приморало да се наратив види у „књизи о природи“ (узгред, термин „палеонтолошки запис“ – није ли то одјек античке књижевне метафоре?).

Примитивније фауне замењују се напреднијим: прво се појављују рибе, затим водоземци и гмизавци, затим сисари, а тек пред крај се појављује човек.

Године 1859. Дарвин је ове везе нанизао на једну нит еволуционог процеса.

Ипак, све до 1930-их година, историја развоја живота на Земљи није се сматрала делом глобалне историје Универзума.

Да, на појединачним планетама, организми могу настати и еволуирати од једноставних до сложених.

Али сами планетарни системи се појављују и нестају као мехурићи од сапунице.

Данас овде постоји живот; сутра ће метеорити донети своје семе у други угао свемира, али се у суштини ништа не мења.

„Универзум је у суштини увек био такав какав је сада.

Материја, енергија и живот само су променили своју форму и локацију у свемиру“, писао је Сванте Архениус, добитник Нобелове награде за хемију 1908. године.

Тек када је амерички астроном Едвин Хабл открио космолошки црвени помак (пораст таласне дужине електромагнетног зрачења узрокован ширењем свемира) 1929. године, постало је јасно да се Универзум непрестано шири.

И да, према томе, има – почетак.

Ако галаксије наставе да се разилазе (раздаљина између њих ће се удвостручити у наредних 10 милијарди година), то значи само једно.

Да је некада сва материја у Универзуму била концентрисана у једној тачки – сингуларитету Великог праска.

Убрзо након Праска, космос је био поприлично досадно место, испуњен само водоником и хелијумом.

Постепено, током експлозија супернова, тежи хемијски елементи као што су гвожђе, фосфор, сумпор – сви витални за жива бића – били су синтетизовани.

Звездану прашину обогаћену тешким елементима распршену у Универзуму, следећа генерација звезда је апсорбовала и наставила синтезу.

Универзум као да се припремао за појаву живота.

Савремена космологија је написала недостајућа прва поглавља књиге природе, претварајући је у пунокрвну историјску хронику.

Органска еволуција на нашој планети почела је да се доживљава као наставак много дужег процеса развоја материје.

Успостављен је јединствен ланац догађаја, почевши од тренутка Великог праска па до појаве човека на Земљи.

Односно, библијској причи, која се отвара речима „У почетку створи Бог небо и земљу“, додат је паралелни наратив.

Како се ове две историје укрштају – једна записана старим хебрејским и грчким словима, а друга шифрована у генетском коду, фосилима и космичком позадинском зрачењу?

БИЋЕ НАСТАВЉЕНО