Идеја о Паду целог света прожима списе источних отаца Цркве.
На пример, како је писао Свети Максим Исповедник: „Човек, добивши власт над целим видљивим светом као благодат од Бога који га је створио, злоупотребом… је увео у себе и у цео свет садашње преовлађујуће променљивости и морталитета“.
Исту мисао изнео је и Свети Макарије Велики: „Адам је створен од Бога чист за службу Своју, а творевина је Адаму на службу дата, јер је постављен за господара и цара свега створеног… Његовим поробљавањем, творевина која му је дата на службу и који му је служила и покоравала му се, била је и сама поробљена, јер је кроз њега смрт завладала сваком душом“.
Тренутак када је дошло до овог поробљавања налази се ван граница историјског времена.
Смрт је владала од првих секунди постојања света који се зна. Звезде су паљене и угашене. Врсте су се појављивале и изумирале. Појаве су нам дате у облику простора и времена, што имплицира њихову пролазност и пропадање.
Без обзира на то колико дубоко пали људи урањали у понор прошлости, они не могу да виде свет као „веома добар“, какав је изашао из руку Божијих током шест дана стварања.
Божија творевина се појављује пред нама дубоко болесна, као тело унакажено до непрепознатљивости губом, да употребимо лик Светог Кирила Александријског.
Еволуција, подразумевајући борбу за постојање, један је од синдрома ове болести по ком Божија створења уместо да пребивају у хармоничном и ванвременском јединству, болно се уништавају међусобно.
Човек се побунио против Бога желећи да се одвоји од Њега: „И Адам и жена његова сакрише се од Господа Бога међу дрвећем у врту“ (Постање 3:8).
И битије као да иде у сусрет Адамовој жељи, скривајући све очигледне трагове Божијег присуства.
Из пуноће првобитне творевине палом човеку је остављен приступ само ономе што га не подсећа на Творца.
„Наш свет је онај свет ком је Бог коначно и потпуно екстерни“, примећује Карл Барт.
Закључани смо у свом животном свету, па чак и трансцендентну стварност коју нам објављује Божанско Откровење, можемо замислити само у чисто материјалним категоријама.
Нама доступан Универзум изгледа као да Бог не постоји, а ми не можемо сами без Божије помоћи да изградимо мост „на другу страну“, закључујући од последице ка узроку.
„Проклета је земља због тебе“ (Постање 3:17), каже Библија. „Свет је човеков сапутник у његовом заточеништву. Као његов свет, он је нехотице и без кривице учесник у човековом изобличењу, његовом нарушеном односу са Богом“, преноси Карл Барт на свој начин патристичку мисао о направљеној штети.
Пре Пада, свет „за нас“ није се разликовао од истинитог света, створеног од Бога.
Али – тада настаје подела на овоземаљско и онострано.
Иза и изнад видљивог космоса остаје потпунија, истинска Стварност, друго стање постојања у којем сви нама познати феномени постоје у другачијим односима.
„Древни рај је замаскиран схемом“, написао је песник Вјачеслав Иванов.
Користећи се језиком филозофије, може се рећи да свет у свом првобитном стању – од првог дана стварања до Пада – лежи ван граница могућег искуства.
То стање за нас представља неспознатљиву ствар по себи.
Ствари саме по себи могу одређивати карактер света феномена и појава нама познатих, али оне саме нису из њега спознатљиве.
У проучавању појава можемо стићи само до појавног: настанак човека може се објаснити еволуцијом, еволуција особеностима структуре материје итд.
Узрочно-последични ланци које пратимо не воде нас даље од емпиријски доступног света који изгледа апсолутно самосталан.
Али, то не значи да сама ова укупност међусобно повезаних појава не зависи у свом постојању од онога што се дешава у нама недоступној ноуменалној (умној) сфери.
Као што Кант пише, „у низу услова [у сензуално опазивом свету] не постоји ниједан члан тог низа за којег емпиријски услове не би требало тражити даље у могућем искуству; ништа нам не дозвољава да у потпуности закључимо постојање било каквог стања изван ових емпиријских серија, иако то не пориче да читав тај низ зависи од неког интелигибилног ентитета (који је, дакле, слободан од сваког емпиријског услова и пре-садржи у себи основу могућности свих ових појава)“.
Али, ако емпиријски дат Човек представља само појаву у ланцу узрока и последица који се пружа до Великог праска, ништа не спречава да се помисли да је управо тај узрочно-последични ланац изазван трансгресијом самог Човека, човека као трансценденталног субјекта који утиче на димензију ствари по себи.
„Пружање руку ка Дрвету усред Врта је промена која претходи психоисторијској стварности овог Човека у овом свету и стога је иревирзибилна у овој стварности“, пише Барт.
Ако теистички еволуционизам заснован на западној схоластици, као што смо видели, негира предањско учење о Паду и откупљењу, онда у светлу патристичке теологије Истока ово учење добија додатну дубину.
Под претпоставком да је Пад изобличио целокупну појаву творевине, разуме се зашто је било потребно ништа мање од Творца све ове творевине да умре на крсту да би се превазишле последице Пада.
Ако видљиве ствари тако мало одговарају првобитном божанском плану, онда се више не поставља питање зашто ће на крају времена „земља и сва дела која су на њој изгорети“ (2. Петрова 3:10).
Што је болест тежа, потребне су радикалније методе за њено излечење.
Катастрофа која је захватила цео свет чини се разумнијим разлогом за интервенцију Бога Спаситеља од јабуке ишчупане негде у воћњаку.
Еволуција, коју проучава наука, ако се посматра очима источних отаца Цркве још једном подсећа на понор који лежи између Бога и човека, а тиме и на нашу потребу за спасењем.
Да ли све ово имплицира да се видљиви Универзум не може сматрати творевином Бога?
Зар нема опасности да паднемо у манихејство и гностицизам чији су следбеници тврдили да је наш лепи свет са својим љиљанима, дивљим магарцима и лавовима ричућим чији је Творац тако поетски хваљен у Библији – настао због зле воље неког Бића?
Одговор на ово питање је прилично једноставан: Бог је Творац свих ствари око нас; оних које су биле, које постоје и које ће се тек указати.
Али начин на који их доживљавамо, начин на који нам је дата пуноћа стварности створене од Бога, резултат је нашег палог и жалосног стања на које су сви Оци Цркве без изузетка указали.
Ова оригинална стварност може се упоредити са прелепом симфонијом која звучи у даљини, из које до нашег оштећеног слуха допиру само појединачне ноте које у својој фрагментарности понекад делују оштро и дисхармонично.
У житију Светог Мартина Турског може се прочитати како је на улици наишао на бедног, одрпаног просјака који је дрхтао од хладноће. Мартин се смиловао на просјака и поделио с њим половину свог огртача. Следеће ноћи Мартин је у сну видео Христа у сјају славе, који је рекао: „У лику тог одрпаног човека, ја сам ти се јавио“.
Ко зна, можда се под маском најјаднијих и најодвратнијих ствари пред нама појављују прелепа створења Божија у којима ми, због своје грешне ограничености, не можемо да разазнамо првобитни Створитељев наум?
Бог је створио сва бића, до последњег црва, али их не видимо у стању у коме су створена.
Предањско хришћанско дивљење величини дела Бога Творца је потпуно оправдано.
Чак и ако нам се сада, овако изједен пропадањем, свет чини тако леп – колико ли је тек он првобитно био лепши, мимо видљивих ствари?
Свети оци често упоређују човека са царем.
На пример, Свети Григорије Ниски пише: „Творац свега је унапред припремио царски двор за будућег цара: земљу и острва и море и небо… Дакле, човек је био последњи створен: не зато што је сматран недостојним и потиснут до последњег, већ зато што је позван да одмах постане краљ свега што му је потчињено“.
Сагрешивши, човек је изгубио своје краљевско достојанство. Прилазећи огледалу, краљ види у свом одразу просјака – и чини му се да је рођен као просјак и да је увек био у овом јадном стању пуном страдања.
Из Евхаристије се види колико се снажно, са хришћанске тачке гледишта, наша перцепција стварности одваја од правог стања ствари. У причешћу нам се под видом хлеба и вина дају Тело И Крв Спаситеља. Можда се под маском других видљивих ствари крије нешто што наш пали ум није у стању да схвати?
„Да ли су видљива створења створена онаква каква се сада појављују? Видљива створења нису створена онаквим каквим их сада видимо. У време стварања све је било врло добро, односно чисто, лепо и безопасно“ – може се прочитати у „Катехези” Светог Филарета Московског.
Јединствена стварност, створена од Бога, одвија се пред нашим очима у облику простора и времена.
„Пролази устројство овога света“ (1. Коринћанима 7:31).
Неке ствари замењују друге – али у царству првобитне, грехом неоштећене творевине, оне постоје вечно и истовремено у непрекинутој хармонији.
„Бог је бесмртан и све што Он сам чини је бесмртно.
И све смртно, посматрано у овом чулном свету, све крхко и пролазно или стварамо сами у обманама наших неразумних покрета или је дозвољено да нам се догоди као резултат наше трансгресије“, каже Ериугена.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
