Када су Европљани први пут видели антропоидне мајмуне у 18. веку, били су запањени сличношћу између њих и ових створења. Дени Дидро прича да када је кардинал де Полињак пришао кавезу шимпанзе у Краљевској ботаничкој башти у Паризу зурио је у животињу и узвикнуо: „ Parle, et je te baptise!“ („Проговори, па ћу те крстити !“).
Кроз решетке, њихов гротескни близанац се осврнуо на налицкане Европљане, наизглед исмевајући људске претензије на духовност, моралност и бесмртност душе. Краљица Викторија је 1842. године, посетивши Лондонски зоолошки врт, записала у свом дневнику: „Орангутан је превише чудан…Болно је, застрашујуће и непријатно сличан човеку.“
Наши хромозоми, наша анатомија, наши инстинкти – све нас подсећа на наше животињске претке. Ми се размножавамо, варимо храну, спавамо и дишемо као и друга биолошка бића. Штавише, ако верујемо модерној неуробиологији, размишљамо истим мозгом који смо наследили од мајмуна и гледамо на свет њиховим очима. Да ли је чудо што у себи видимо само „голог мајмуна“, како је то згодно рекао зоолог Дезмонд Морис?
Али, источно хришћанско откривење тврди парадоксалну ствар: човек није увек био овакав.
Изнад онога што знамо о себи лежи другачија суштина, наше право „ја“ које је изгубљено – и биће поново задобијено вољом Божијом који нам је дао спасење у Исусу Христу.
Источна теолошка мисао је одговор на питање првобитног стања човека тражила у речима Спаситељевим: „Јер се у васкрсењу нити жене нити удају, него су као анђели на небесима“ (Матеј 22,30). Ако је таква судбина људима припремљена у вечности, онда нас је Бог, чија је реч непроменљива, несумњиво од почетка створио сличним анђелима.
На пример, Свети Василије Велики је писао: „Као што је било прво стварање, тако мора бити и накнадна обнова. Човек се враћа у своје пређашње стање, одбацујући порок…он се поново окреће рајском животу ослобођен ропства телесним страстима; слободном животу у непосредној близини Божјој, анђеоском животу“.
Подржао га је Свети Григорије Богослов који је тврдио да нам је у Христу обећано „савршенство, одмор и повратак првом Адаму“.
У схватању Светог Кирила Александријског, спасени човек мора постати управо онакав какав је био у рају.
Због греха људи су пали у неприродно стање и стога се морају вратити на почетну тачку.
Ову мисао Свети Кирил илуструје позивањем на библијску причу о два чуда која је Бог учинио пред Мојсијем (Изл. 4, 1–8).
Када је Бог изабрао Мојсија да изведе јеврејски народ из Египта, Мојсије се, као што би вероватно било ко други на његовом месту, уплашио мисије која му је поверена. Није лак задатак убедити цео народ да напусти своје пребивалиште и крене у непознато. „Шта ако ми не поверују?“, Мојсије разумно пита Бога.
Да би развејао Мојсијеве сумње, Бог пред њим чини два чуда.
Мојсије држи штап – дугачак штап који користе пастири. Бог заповеда Мојсију да баци штап на земљу и он се претвара у змију.
Уплашен, Мојсије бежи, али му Бог наређује да змију зграби за реп и она поново постаје штап. Тада Бог заповеда Мојсију да стави руку у свој огртач и он постаје губав. Када то уради други пут, рука поново постаје здрава.
Свети Кирил у томе види назнаку судбине целог човечанства.
Одвративши се од Бога, човек је постао као змија и „оскврнио се, одвратан и смртно нечист“. Када се змија поново претвори у штап и рука зацели, то у очима Светог Кирила симболизује повратак у рајско постојање. Мојсије добија назад не неки нови штап, већ исти онај који је тог дана узео да напаса овце.
Дакле, када у васкрсењу, ослобођени зла и греха, људи постану „као анђели на Небесима“, они се не претварају у нека нова бића, већ једноставно поново постају они сами, као да се опорављају после дуге болести.
По Светом Кирилу, Бог је „тајанствено предложио ово чудо као назнаку спасења кроз Христа, јер у њему видимо преображење људске природе у њено древно стање и њено преобраћење у оно што смо били у Адаму тек створеном и још не лишеном више славе и освећења“.
И на другом месту: „када нас Бог и Отац поново прими у Христу… ми, заједно са нечистоћом, одбацисмо смртност проистеклу из древне клетве и узнесосмо се у првобитно стање; јер је написано од Мојсијеве руке да је обновљен: и гле, постао је исти“.
Али, ако ће се у васкрсењу људи вратити животу који су првобитно водили, то значи да је први човек, створен од Бога, више личио на анђела него на биолошки организам са пуним скупом животињских функција.
Свети Јефрем Сирин такође није правио разлику између првобитног рајског живота и анђеоског стања обећаног човеку у васкрсењу.
Почетак и крај стапају се у његовој духовној поезији.
Васкрсле људе-анђеле Свети Јефрем је поставио у амбијент првобитног рајског врта који је лишио сличности са стварним земаљским вртовима, јер – какве би анђели имали потребе за воћем и дрвећем?
Свети Јефрем је нагласио да Библија говори о рају у смислу земаљске стварности само из снисходљивости према нашој несавршености:
„Тебе ради обуче се Рај у речи земаљског језика твога… Он [Бог] обуче своја стабла у имена нашег дрвећа, даде својим смоквама име смокви овога света, а духовно лишће се појави као опипљив плод“.
Али, ако прва поглавља Постања говоре о стварима изван нашег чулног знања, онда приписивање наших тренутних потреба као што је храна, првобитном човеку није сасвим прикладно. „Сва наша храна је само гној, њен талог нам је одбојан, а његов смрад неподношљив“, истиче Свети Јефрем. „Танани сокови чине исхрану духовних бића“.
Људи у рају живе по законима Друге природе захваљујући којима „рајски мирис без хлеба засићује и Дах живота служи као пиће“.
Физичко размножавање такође није део рајског поретка постојања: „нема предатог погребу, јер се не рађа“.
Да није било Пада, мноштво личности које чине човечанство било би као анђеоска војска која постоји одједном и истовремено, а не у облику низа генерација.
И Свети Јован Златоуст је оштро разликовао живот човека створен у шести дан од стања у коме људи сада постоје.
Видимо око себе „нечистоће, зној, сузе, муке, исцрпљеност“. Али, не треба мислити да је човек првобитно био у таквом стању:
„Не причај ми о овом палом, уништеном, осуђеном човеку; али ако желиш да знаш како је Бог у почетку створио наше тело, онда хајдемо у Рај и погледај прачовека. То тело није било тако смртно и трулежно већ као што златна статуа блиста само из пећи, тако је и то тело било ослобођено сваког кварења“.
Златоуст је посебно приметио да у рају није било полног размножавања: „После преступа, после изгона из раја, тада почиње брачни живот. Пре преступа [први људи] су живели као анђели и није било речи о телесном спајању“.
У Златоустовом схватању, првобитни Човек је био „земаљски анђео“, а не интелигентни мајмун.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
