Довољно је отворити „Хексамерон“ Светог Василија Великог или било које друго светоотачко дело да бисмо дошли до претходно поменутог закључка – свет створен за шест дана нема много заједничког са васионом коју проучава савремена наука.
Не ради се о томе да су хришћански аутори првих векова користили информације које су застареле у наше време. Реч је о суштински другачијем систему координата.
Свет Хексамерона је пријатељски настројен према човеку и као да је скројен по његовој мери; услужно се врти око свог господара.
Ничег сличног безграничном универзуму савремене науке са његовим огромним хладним просторима, непријатељски настројеним према људима који као да само привремено толерише њихово присуство.
Какав је био створени свет пре Пада?
Колико се разликује од света који се представља нашим чулима? Књига Постања не говори скоро ништа о томе. Оно мало што се ту може наћи може се тумачити на потпуно различите начине.
Шта значе поменути Рајски врт и Дрво живота у Библији?
Како треба разумети епизоду када Бог доводи животиње човеку да им да имена?
И да ли се уопште треба замарати тумачењем сваке такве слике обзиром на зависност библијског текста од општег контекста епохе?
Разумљиво, за становника ужарене пустиње воћњак заливен пуном реком је крајњи симбол блаженства, а неподношљива врућина суштински атрибут пакла. Можда би, да је Бог одлучио да открије Своје откровење неком другом (на пример, северним сточарима ирваса) прича о стварању света била изражена различитим сликама, иако би њен општи смисао остао исти.
То је оно што треба схватити, без узнемиравања детаљима.
Светоотачко предање пронашло је излаз из ове тешкоће – окренувши се есхатологији.
Кључ за разумевање првих поглавља Постања, оно је видело у учењу о „последњим стварима“. Заиста, Библија мало говори о првобитном стању света и човека – али у њој се могу наћи сасвим недвосмислена сведочанства везана за крај времена.
Мало је вероватно да ће се Створитељеви ставови о идеалном уређењу универзума променити. Па зашто не претпоставити да је свет који је Бог створио „веома добар“ био исти какав му је суђено да постане на крају времена?
Ако је тако, сагледавањем будућности која нам је обећана приближавамо се разумевању изгубљеног савршенства.
Када Бог дође да суди свету, мртви ће васкрснути у нетрулежним телима, пише апостол Павле и живи ће прећи у друго стање: „Нећемо сви заспати, али ћемо се сви променити“ (1. Кор. 15:51). Христос ће „преобразити наше понижено тело тако да буде саобразно телу славе његове“ (Фил. 3:21 ). Васкрсли праведници биће више налик анђелима којима физиолошке функције нашег садашњег живота нису својствене: „Јер се у васкрсењу нити жене, нити удају него су као анђели Божији на небесима“ (Матеј 22:30).
Преображени свет ће се толико разликовати од садашњег да и апостол Петар и пророк Исаија о њему говоре као о „новом небу и новој земљи“.
Промене ће утицати не само на људе, већ и на целокупну творевину.
Било би чудно када би људи који су васкрсли у анђеоском стању нашли око себе универзум који им је постао бескористан са црвима, кометама и бензинским пумпама.
„Како би било могуће да они који су постали духовни наследе сензорну земљу?“ бележи Свети Симеон Нови Богослов.
Стога свет чека радикална трансформација: „небеса ће нестати уз хук; елементи се ужарени распасти, а земља и све што је на њој учињено биће огољено“ (2. Петр. 3:10).
Али то не значи неповратан нестанак свих тренутно постојећих створења већ ће сва бити укључена у другачији систем односа где нема места за патњу и смрт.
Дакле, према пророку Исаији „вук и јагње ће заједно пасти и лав ће јести сламу као во, а прах ће бити храна змији“ (Исаија 65:25).
Преко пророка Осије Бог објављује изабраном народу: „У онај дан склопићу за њих завет са зверима пољским, птицама на небу и створењима која се крећу по земљи. Лук и мач и битку уклонићу са земље да сви мирно живе“ (Осија 2:18).
Можемо се присетити формуле коју је сковао Свети Максим Исповедник: „Почетак и крај су једно“.
Разметни син се враћа Оцу у исту кућу из које је отишао, а Дрво живота коме су прогнаници из раја изгубили приступ стоји усред Небеског Јерусалима (Откр. 22, 2) на крају земаљске историје.
Стога речи Светог писма о преображеном свету просипају светло и на мистерију првобитног стварања.
Наравно, савремена научно-критичка библистика тешко да ће одобрити такав приступ – како се руководити новозаветним пророчанствима читајући старозаветну књигу Постања која је написана неколико векова раније у другачијем културном окружењу?
То је као да тумачите Шекспира позивањем на текстове Кафке или Сартра.
Али у овом случају нас Библија не занима као текстуални споменик, већ као божанско откривење.
Са ове тачке гледишта, Библија има само једног главног аутора који је једноставно поверио различитим људима да напишу њене различите делове, а затим је уредио да сви они формирају један канон негде око краја 4. века.
Ако је то тако (а ако није – Библију једноставно треба оставити по страни), онда нема ничег срамотног и не постоје икакве тешкоће у томе да се библијски извештај о Стварању света посматра кроз призму каснијих есхатолошких текстова.
На пример, Књига Постања каже да је Бог заповедио свим копненим животињама и птицама на небу да једу само „зелене биљке“ (Пост. 1:30).
Да ли то значи да у нетакнутом свету није било грабежљиваца?
„Да !“ – самоуверено одговара Свети Василије Велики смело се позивајући на речи пророка Исаије које се односе на будући век када ће се „вук и јагње заједно хранити“.
Према Светом Василију, „сада лав прождире месо, а лешинари чекају стрвину. Али у то време, када су се животиње родиле, лешинари још нису јурили (за стрвином) по земљи… тада није било ни лешева, ни мириса лешева, а храна лешинара је била другачија. Већ су сви живели као лабудови и хранили се на пашњацима…У природи није било неслоге, јер је била у пуном цвату; ловци још нису уништавали (животиње)… и звери нису никога мучиле, јер нису биле месождери“.
Исто тако, Беда Поштовани (познат и као Свети Бид) у зору средњег века писао је да се пре Пада „ни птице нису храниле узимајући храну од слабијих животиња“, нити је „вук лутао код пастира“.
Како је ово било могуће?
Било какве претпоставке о животу пре Пада, као и претпоставке о томе какав ће бити живот будућег века превазилазе границе познате стварности.
Овде улазимо у царство симбола који се не могу једноставно разумети.
Зато немојте журити да замислите лава како безуспешно покушава да жваће траву својим очњацима, а затим исто тако безуспешно покушава да је свари.
Биљоједни лав је метафора која указује на могућност другачијег поретка ствари, различитог од нама познатог.
Овај савршени поредак – који као да се назире кроз спољашњу љуску видљивог света – независно су перципирали различити аутори антике.
Није случајно што Беда Поштовани у горњем одломку цитира Вергилијеву „Георгију“. У другом књижевном делу овог древног песника, у четвртој еклоги „Буколика“, може се прочитати о детету рођеном од девице које ће донети ново златно доба на Земљу:
„И сада почиње велики поредак векова
Девица нам се враћа, враћа се Сатурново царство.
Са небеса, нова раса послата је доле.
Будите наклоњени новорођенчету којим ће
Гвоздена раса бити замењена на земљи
Златном расом,
Virgin Lucina!
…
Живеће животом богова, видеће богове и хероје
Како се окупљају и видеће како га признају.
Он ће владати светом, смирен очевом храброшћу.
<…>
Козе ће носити кући своја вимена тешка од млека
И жестоки лавови више неће представљати претњу крдима…
Змија ће нестати заувек и трава са својим издајничким отровом…“
Хришћани су били запрепашћени када су у речима једног паганског писца пронашли оно што им се чинило пророчанством о рођењу Христа детета.
Али још је чудније то што је пророк Исаија, седам векова пре Вергилија, описао долазеће Месијино царство истим терминима.
Изгубљено Златно доба и „Кроносова владавина“ помињу се и у Платоновом дијалогу „Државник“: „Није било ни дивљих животиња ни међусобног прождирања, као што није било ни ратова ни сукоба“.
Односно, упркос различитим економским системима народи антике су сањали о истој аграрној утопији коју би пратио универзални мир међу људима и животињама. Златно доба будућности схватали су као повратак изгубљеној прошлости, првобитном јединству.
Почетак и крај – у очима отаца Цркве, али и у очима древних „хришћана пре Христа“ – спојили су се у једно, поклапајући се са идејом вечног блаженства.
Можемо се присетити и дирљивих односа између хришћанских светитеља и животиња.
Светитељи служе као предокушај свеопштег помирења у Христу у коме ће учествовати свако створење, а подсећају и на изгубљени идеал.
Лав носи воду за Авву Герасима да покаже, на Божији подстицај, „колико су животиње биле послушне Адаму пре него што је преступио Божију заповест и био изгнан из раја“. Умирене дивље животиње, према Светом Исаку Сиријском, осећају око светитеља исти мирис који је избијао из Адама пре Пада.
Долазеће искупљење свега живог вратиће свет у стање у коме га је Бог створио.
Пали човек, коме је Откровење упућено, живи у условима линеарног времена и еуклидовског простора.
Свака ствар овде је везана за једну тачку у координатном систему.
Да бисте стигли у Париз, морате напустити Лондон. Да би дошло сутра, данас се мора завршити. Да би сисари настали, диносауруси морају нестати. Да би нова генерација живела, претходна мора да оде у гроб.
Реалност која нас окружује је расцепкана и као да се непрестано троши.
Али библијско откривење сведочи да је могућ другачији систем односа међу стварима, где оне не искључују – већ укључују једна другу.
Где нико не мора да уступи своје место под сунцем.
Где јагње не мора да умре да би лав живео.
Најјаснији концепт ове свеобухватне пуноће бића види се у учењу о васкрсењу мртвих.
У васкрсењу, људи раздвојени читавим епохама и који се никада нису срели налазе се заједно.
У палом свету деца долазе да замене своје родитеље – али под „новим небесима“ све генерације пружају руке једна другој. У преображеној креацији има довољно простора за све.
На пример, средњовековни теолог Јован Скот Ериугена, кога смо већ неколико пута поменули, упоредио је васкрсле праведнике са зрацима светлости који пролазе једни кроз друге, али се не мешају.
Свети Јефрем Сирин је користио сличне слике када је расправљао о томе да ли ће васкрсли праведници стати у рај: „Хиљаде зрака или искри сунчеве светлости су у једној кући, десетине хиљада мириса лебде над једном цветном лејом. Ограничени су на мали простор колико је и простор испуњен њима тако да су сви раширени по њему.
Дакле, рај је, иако пун духовних бића, довољно простран да се та бића тамо рашире“.
То не значи да ће се, по мишљењу Светог Јефрема Сиријца, васкрсли људи претворити у бестелесне духове.
Не.
Свако ће добити назад своје земаљско тело – али ће сва творевина попримити потпуно другачију конфигурацију тако да ће физичка природа превазићи садашње три димензије.
Јеванђеље каже, по Светом Јефрему, да се читава легија демона уклапа у тело једног опседнутог човека – „али ће тела праведних постати стоструко чистија и префињенија од тога када устану и васкрсну. Тело праведних биће уподобљено Духу који може да се шири и увећа када хоће, а када хоће – да се скупи и смањи; када се скупља – може бити на једном месту, а када се шири – може бити свуда“.
Човек – а са њим и сва творевина без које се не може замислити – постаће свеприсутан и вечно постојећи, у извесном смислу налик Богу.
Биће превазиђена ограничења својствена простору и времену палог света.
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
