Не треба тежити “ломљењу” већ изградњи

Први покрети детета су инстинктивни. Kасније оно делује свесно и вољно. Свесна акција води буђењу духа. Свесна воља је моћ која се развија вежбањем и радом. Циљ треба да буде развијање воље, а не њено “ломљење”. Воља се може сломити готово у трену.

Њен развој, међутим, спор је процес који се остварује кроз непрестану активност са средином. Лако је уништавати.

Нека зграда може бити срушена у бомбардовању или земљотресу за свега неколико секунди. Али, колико је тешко изградити је! Грађење захтева познавање закона равнотеже, отпорности материјала, и да би хармонично изгледала – чак и уметности!

Ако је све ово потребно да би се изградила једна материјална, беживотна конструкција, шта тек изискује грађење људског духа! То је здање које се зида у дубини човекове душе. Зато његови градитељи не могу бити ни мајка ни учитељица. Оне га нису чак ни пројектовале. Једино што могу јесте да потпомогну стваралачко дело које се одвија пред њиховим очима, а које је потекло од самог детета.

Помоћи – то би морало бити њихов задатак и сврха!

Ако дете има вашу подршку, биће независно и самостално

Нека госпођа високог ранга посетила је нашу школу. Будући да је била старомодних схватања обратила се једном детету следећим речима: “Ово је, дакле, место на којем ви радите шта хоћете”. “Не, госпођо”, одговорило је дете “не радимо шта хоћемо. Ми хоћемо оно што радимо”. Дете је осетило ту танану разлику између “радити оно што нам се свиђа” и “волети посао који радимо”.

Предрасуде које ометају изградњу воље;

Најопштија предрасуда у васпитно образовном процесу подразумева да се све може постићи поуком (другим речима, обраћањем дететовом чулу слуха) или наставниковим истицањем себе за модел на који дете треба да се угледа (обраћање чулу вида).

Истина је да се личност може развити само коришћењем властитих могућности.

Дете се углавном сматра рецептивиним а не активним бићем. На пример, деци се причају бајке о зачараним принчевима и принцезама да би се подстакао развој маште. Међутим, слушајући бајке деца само примају утиске. Њихове сопствене активности за креативну имагинацију остају неразвијене.

Kада је реч о вољи, ова грешка постаје још озбиљнија.

Сваки израз дететовог отпора у васпитању се сматра побуном и настоји се сузбити. Могло би се рећи да све радимо да сузбијемо дететову вољу.

Са друге стране, едукативни принцип угледања на узор доводи до тога да наставник себе самог представља ученицима као модел на који треба да се угледају. На тај начин имагинација и воља детета остају неискоришћене, а његове активности су сведене на посматрање.

Пар речи о Марији Монтесори;

Марија Монтесори била је прва жена у Италији која је уписала и завршила студије медицине. Она је велики педагог по чијем програму данас послују многи вртићи и школе. Чврсто је веровала да децу није потребно присиљавати да би учила већ је једино важно да им осигурамо подстицајно окружење које ће их позивати на промишљање и истраживање. Ово ће задовољити две важне дечије потребе – подстицање њихове природне радозналости и учење кроз игру.

Осмислила је велики број дидактичких помагала и показала како учење не полази од учитеља већ ученика. Главна мисао водиља свих институција које раде по Монтесори програму је – „Пустите децу да науче сама“.

 

Детињарије

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име