Дрински Соко град био је турско утврђење где је пострадао велики број Срба. На том месту налази се велелепни крст, а у знак сећања на страдања, епископ шабачки Лаврентије подгао је манастир и посветио га Светом Владици Николају Велимировићу
Када путник крене ка дринском Соко граду, идући од манастира посвећеном Светом Владици Николају Велимировићу, кажу да неће ни осетити са каквом се лакоћом попео уз вијугави пут. На сваких неколико десетина метара наићи ће на капелу са једном Божјом заповести које ће га довести до велелпног крста, чувара овог светог места.
„Тако, идући путник и читајући те заповести, уједно прелази пут од самога себе до Господа“, каже нам јереј Милорад Петровић, наш домаћин и водич до бившег Соколског утврђења.
Соко град никада није освајан борбом, већ су се господари ове тврђаве смењивали само мировним споразумима. Ипак, она је остала симбол страдања српског народа. Турци су се овде најдуже задржали, како кажу, чинећи велика зла потлаченом становништву.
Њима у сећање, у подножју стене на којој се некад налазио град, Владика Лаврентије подигао је манастир Свети Николај Српски.
„Наш блаженопочивши Владика Лаврентије родом је из села Богоштице. Постао је епископ аустралијски и новозеландки, 1969. године, и то је био 20 година. На Сабору у мају 1989. године изабран је за епископа шабачко-ваљевског. Откупио је тада овде приватно имање од породице Савић и почео изградњу цркве. У то време до овог места није било ни пута. Црква је освештана 1995. године и посвећена Светом Владици Николају Велимировићу“, прича нам наш саговорник.
Владика Лаврентије, док је боравио у дијаспори, желео је да, када се врати у своју отаџбину, сагради храм и посвети га Светом Николају Велимириовићу.
„Наш владика, док је био епископ у дијаспори, у Немачкој је имао своју штампарију у којој се сакупљао и штампао дела Владике Николаја и већ тада је говорио, ако буде смогао снаге, да у својој отаџбини сагради бар један мали храм и посвети га овом духовном горостасу, како га је владика Лаврентије називао. Године 1991, зхваљујући Владици Лаврентију, пренете су кости Владике Николаја Велимировића из Америке у Србију. Целе мошти налазе су у манастиру Лелић, у његовом родном месту, а код нас је овде смештен кивот са честицом моштију Светог Владике Николаја“.
Светиња је рађена у позноморавском стилу, са дрворезбареним иконостасом и византијски осликаним иконама, које је сликала и поклонила манастиру сестра Крстана Тасић. Манастир посебно краси кров од шиндре, односно дрвеног црепа.
„Поред манастира налази се и музеј посвећен Светом Владици Николају Велимировићу. У нејму су три главне поставке. Ту је најпре једна о његовом животу, са лични предметима, од његових дечачких дана до упокојења у Господу, затим једна скромно опремљена етно собица из 19. века и она са предметима који су нађени у рушевинама Соколског утврђења. Ту су његови лични предмети, попут бројаница и оригинални списи. У другом делу се налази скромно опремљена етно собица из 19. века и делови спрске народне ношње. У трећем делу су предмети који су нађени у рушевинама утврђења, као и слике како је то Соколско утврђење изгледало. Ту је и застава из 1862. која се завиорила када су се Турци иселили“.
Утврђење, иначе, потиче из римског периода и неколико десетина година припадало је српској средњовековној држави Деспотовини.
„Падом Деспотовине 1459. године, на зараван те Соколске стене дошли су Турци, реконструисап9 тврђацву која је постојала и ту остали 403 године, до 1862. У време њиховог боравка, разне зулуме су чинили над српским становништвом. Из тих разлога, владика Лаврентије је и хтео овде да сагради светињу која ће као кандило сијати над душама тих убијених људи“, прича јереј Милорад.
„Турци су ту били све до 1862. године, док није пошло за руком Михајлу Обреновићу да издејствује хатишериф о њиховом исељењу, али је уједно захтевано и да се сруши тврђава. Тада су два дана допремали експлозив из Крупња, када је тврђава и у срушена до темеља“, додаје.
Устаничка застава са траговима српске крви
Прекопута манастира и музеја, као део имања, налази се и сала за окупљања коју краси српска застава из 19. века, на којој још има трагова српске крви.
„Код нас се чува оригинална српска застава из Првог српског устанка из 1805. године, дар руског цара сроским устаницима. Учествовала је у свим ратовима за ослобођење, од Карађорђа поверена барјактару Милети Радојковићу , прешла је више држава и на крају је, захваљујући владици Лаврентију поклоњена СПЦ на чување. Садржи још трагове српске крви“, објашњава нам наш саговорник.
Како подаци говоре, 1942. године, застава је кришом изнета из Србије.
„Коначно је предата у власништво Ђорђу С. Рошу 1948. пред смрт власника капетана Константина Славковића, праунука Милете Радојковића. Из Швајцарске пренета у Аргентину, из Аргентине у Западну Немачку, затим у Грчку и најзад у Француску. На Васкрс 1981. поверена Српској цркви на чување за будућа поколења и за повратак у Београд, кад томе буде дошло време“.
Иначе, у манастиру се одржава и манифестација „Моба“, догађај који чува традицију, идеју заједништва и окупља велики број младих људи из земље и иностранства.
„Наш владика Лаврентије, док је био епсикоп у дијаспори, видео је ту носталгију српског народа за својим родним крајем, па је решио да врати старе обичаје мобе. Прва моба одржана је 2001. године. Овај обичај некад је означавао окупљање, где су људи помагали једни другима у пољским пословима. Иначе, он је мобом хтео да позове сву децу из дијспоре на дружење, на учење језика, на духовне разговоре. Моба траје од 19. јула до 7. или 8. августа. До сада је прошло више од 4.000 деце кроз овај манастир“, објашњава нам јереј Петровић.
Од манастира до крста изграђено је 10 капела, а свака од њих посвећена је једној Божјој заповести. Изграђене од камена, пригодно су осликане.
„И тако, читајући те заповести и одмарајући се, не осети са каквом лакоћом се горе попео. И кад се попне у подножје крста, остаје затечен прелепим погледом. Крст који је на стени, донирао је немачки хуманиста са својом породицом. Крит је висок 13.5 метара и тежак око две тоне. Поклонио га је у знак извињења што је Немачка учествовала у бомбардовању 1999. године, а и у ранијим ратовима. На узвишење је подигнут хеликоптером Војске Србије 24. марта 2000, на годишњицу бомбардовања. Осветљен је тако да доминира над овим делом подриња и током ведрих ноћи могу га видети и становници Републике Српске“.
А крст чува још једну светињу
Испод стене, на почетку пута који води ка њему, подигнута је и црква Свтог Јована Канеа, реплика испоименог храма на Охридском језеру.
Задужбинари су угледни Шапчани, др Милош и др Зора Ранковић, као и Радослав и Весна Веселиновић.
„Фрескописана је, а фреске је живописао Владимир Спасојевић, уметник из Шапца“.
Цркву је, у септембру 2019. године, освештао шабачки епископ Лаврентије.
telegraf
