Манастир Беочин припада Епархији Сремској и један је од најпосећенијих манастира на Фрушкој Гори. Налази се у близини села Беочин, недалеко од Новог Сада. У манастирској цркви се налази чудотворна икона Мајке Божије и мошти Светог Владике Варнаве Настића, најмлађег српског светитеља.

Манастирска црква је посвећена Вазнесењу Христовом, манастир прославља славу Спасовдан.

Манастир је женски, активан. Сестринство манастира чине Игуманија Екатарина (упокојила се пре шест месеци), девет монахиња и три искушенице.

Манастир Беочин лежи на северној страни Фрушке Горе у долини између два брега обрасла густом шумом. Поред манастира протиче поток – Љути поток који истиче из бреговитих шума и утиче у Дунав.

Тачно време настанка овог фрушкогорског манастира до сада није утврђено. Без сумње, Беочин је постојао око половине 16. века, с обзиром да је први пут поуздано забележен у турском катастарском дефтеру из 1578. године. Током 17. века Беочин је забележен још два пута 1622. и 1629. године. За време аустро-турских ратова манастир је по свој прилици оштећен и напуштен. Године 1697. патријарх Арсеније III Чарнојевић допустио је избеглим калуђерима манастира Раче (на Дрини) да Беочин населе и обнове. Рачански калуђери су подигли 1708. године малу привремену цркву од дрвета. Зидање данашње нове црквене грађевине (на месту првобитне), започете 1731-32. и довршене 1740. године. Као њени ктитори помињу се господар Миливоје Милаковић, закупац поште из Футога и његов син Петар. Иконостас цркве манастира Беочин дело је тројице познатих сликара: 1754. године четири престоне иконе радио је Јанко Халкозовић, док све остале потичу из 1765-66. године и припадају Димитрију Бачевићу и Теодору Крачуну.

Најстарији ликовни подаци о манастиру Беочин налазе се на литографији петроварадинског мајстора Михаела Троха из 1837-41. године. 1875. године у Беочину је умро познати песник Јован Грчић Миленко. Сахрањен је у непосредној близини цркве на северној страни, што потрвђује гробна плоча са записом сачувана до данас. Познати историчар Димитрије Руварац написао је 1924. године обимни и документовани монографски рад о овом манастиру и тако разрешио многа питања везана за историјске прилике манастира Беочин. За време другог светског рата 1941. године бројне драгоцености манастира Беочин су опљачкане. Највећи део ових предмета однет је у Загреб. У послератном периоду део драгоцености је враћен и данас се чува у Музеју српске православне цркве у Београду.

С јужне стране манастира се налази велики парк. Засадили су га Французи пре 150 година. Из Париза је у Беочин дошла група баштована која је одржавала Версајски парк. У манастирском врту су изградили праву малу копију Версајског парка са прелепом фонтаном и базеном у средини. Изграђене су стазе са ниским зимзеленим растињем. Засађено је много врста ретког цвећа, украсног шибља и ретког дрвећа. Било је ту неколико врста магнолија, оморика, сребрних борова и ретких четинара, листопадног дрвећа и украсног жбуња које у овим крајевима не расте.

Манастир Беочин (16. век), 21300 Беочин, Манастирска бб, тел: 021/870-104. Храм Вазнесења Господњег из 1732. Стара гробљанска капела светог великомученика Георгија “над потоком” подигнута крајем 18. века, рушена 1905, и обновљена по пројекту арх. Владимира Николића. Настојатељица: игуманија Екатерина Радосављевић, са сестринством. Духовник: јереј Петар Ковачевић.

 

eparhija-sremska.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име