У свакодневном говору имамо склоност да изопачимо значење речи «личност».
Оно што називамо «личношћу» или «личним» углавном описује индивидуу.
Постало је уобичајено да појмове «личност» и «индивидуа» сматрамо за стварне синониме и користимо их без разлике да би изразили исту ствар.
Ипак, с једне тачке гледишта, појмови «личност» и «индивидуа» су супротни по значењу.
Индивидуа представља порицање или пренебрегавање посебности личности, покушај да се људска егзистенција одреди уз помоћ објективних особина (карактеристика) заједничке природе људи, квантитативног поређења и аналогије.
Углавном на пољу социологије и политике, људско биће се махом поистовећује са идејом бројивих индивидуа.
Понекад се овај рационалистички процес уравниловке сматра напретком, пошто помаже ефикасинијој организацији друштва. Сводимо људско биће на друштвену јединку која има особености, потребе и жеље, које су заједничке свима.
Покушавамо да остваримо неку рационалистичку нагодбу о «правима индивидуа», или «објективну» примену социјалне правде која чини сва људска бића сличним и пориче њихове личне разлике.
У свакодневном животу, начелно разликујемо личности приписујући им индивидуалне карактеристике и одређења заједничка читавој људској природи, истичући једино квантитативне разлике. Када желимо да опишемо личност, стварамо збирку индивидуалних својстава и природних карактеристика које никада нису «личносне» у смислу једнинственог и непоновљивог бића, већ представљају квантитативне нијансе које користимо да би описали индивидуу.
Кажемо, на пример, да је тај и тај човек такве и такве висине, таквог и таквог лица, карактера, емоционалне природе итд. Али, колико год био детаљан опис који дајемо, он је ограничен тиме што се у њега уклапа више од једне особе, пошто је егзистенцијалну јединственост и различитост немогуће објективно одредити речима и формулацијама нашег свакодневног говора.
Лична посебност се открива и бива позната једино у оквиру директног личног односа и заједнице, једино учествовањем заснованом на начелу личне непосредности, или љубавне и творачке силе која разликује личност од заједничке природе. И то откривање и познање личне посебности бива најпотпуније када се јавља као догађај заједнице и односа достигнутог у пуноћи љубави.
Љубав је превасходни пут ка познању личности, пошто она представља прихватање једне личности као целине. Она не пројектује на другу личност индивидуалне особине, захтеве или жеље, већ је прихвата онаквом каква она јесте, у пуноћи њене личносне јединствености. Због тога познање посебности личности постиже своју коначну пуноћу у самонадилажењу и давању себе у сексуланој љубави, због чега је, библијским језиком, сексуални акт поистовећен са познањем личности.
Лична посебност твори икону Божију у човеку.
То је начин постојања који деле Бог и човек, етос тројичног живота утиснут у људско биће. У Православној Цркви и њеној теологији, ми приступамо човеку као икони Божијој, а не Богу као човековој икони уздигнутој до апсолута. Откровење личног Бога у историји нам објављује истину о човеку, његов етос и племенитост његовог порекла.
То не значи да ми примењујемо нека ауторитативно дата начела на објашњење људске егзистенције.
У историјском откровењу Бога, ми изучавамо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде – од сваке принуде наметнуте човеку од стране његове сопствене природе након пада, који је представљао слободно потчињавање његове личне различитости неопходности и диктату природне индивидуалности, што ћемо разматрати на странама које следе.
Оно што нас овде начелно интересује јесте то да откровење Божије баца светлост на догађај личне човекове посебности и слободе, са свим трагичним последицама које слобода са собом носи.
Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.
Оно што називамо моралношћу човека јесте начин на који се он односи према догађају сопствене слободе.
Морал открива шта човек јесте у начелу, као икона Божија, али и шта он постаје кроз догађај своје слободе; биће преображено или «по подобију» Божијем.
ИЗВОР: Христо Јанарас: Слобода морала, Крагујевац, 2007.
