Чувена „Лествица“ Јована Лествичника , једно од главних аскетских хришћанских дела, настала је крајем 6. века. Зашто се књига тако зове, речју „лествица“? То је старословенска верзија наше речи „мердевине“. У старогрчком оригиналу реч η κλιμαξ је у наслову. Ова старогрчка реч биће нам потребна како бисмо на крају чланка скренули пажњу читаоца на једну па и радозналу чињеницу из историје модерне европске културе.
Уопште, књига је тако названа јер говори о духовној лествици или путу који води од земље навише ка небу или Богу. Због тога се ово дело назива и „Рајска лествица“ ( Κλιμαξ του παραδεισου, или на латинском Scala paradisi), чиме се истиче правац пута, којим се овим подвижничким степеништем води ка небу, у рај.
Од тридесет глава Лествице (по угледу на пуноћу узраста Господњег када је изашао да проповеда), свако је посвећено одређеној хришћанској врлини. Књига говори о духовном раду монаха, који само стриктно идући овим путем у назначеном редоследу и не покушавајући да прескачу степенице, треба да се крећу путем духовног савршенства до самог врха лествице.
Стога је редослед поглавља или духовних корака „Лествице“ веома важан и индикативан. Прво поглавље носи назив „О одрицању од живота света“. Ово је први корак. Почетне фазе Лествице су углавном посвећене борби против светске гужве и уклањању из света. Затим следећих деветнаест – туге на путу ка Богу и подвижничка борба са пороцима и разним духовним препрекама и препрекама. И само последњих седам поглавља говоре о кротости и смирењу, о душевном миру. И, на крају, тек завршно, тридесето поглавље означава постизање врха пута или „мердевине“ – сједињења три врлине – вере, наде и љубави. То је као врх неба дотакнут духовном лествицом.
Такав след је још једна потврда истрајне мисли у аскетским списима да духовни пут почиње покајањем и страхом Божијим. Љубав човека који тек почиње духовни живот је још увек веома несавршена и не треба јој превише веровати. Истинска љубав према Богу и ближњима је круна, завршница овог невиђено тешког аскетског пута. Ово је важно нагласити јер су, на пример, наши савременици често склони да мисле да се у религији може само са једном љубављу, да је главно волети, и то је то. Али при томе се не пита оно главно – како волети, да ова љубав не буде, на пример, варијанта самоугађања, да не бисте под њеним именом узели своје непросвећене духовне пориве и расположења у лице. вредност.
Сама слика лествице у духовном и аскетском контексту позајмљена је из Јаковљевог сна у књизи Постања (28,12-13): И видех у сну: гле, мердевине стоје на земљи, и врх јој се дотиче неба. ; и гле, анђели Божији узлазе и силазе на њега. И гле, Господ стоји на њему и каже: Ја сам Господ, Бог Аврама, оца твога, и Бог Исаков.
Занимљиво је и поређење познате изреке старогрчког филозофа Хераклита са духовном и аскетском сликом степеница: οδος ανω κατω μια και ωυτη . То се преводи као „пут горе и доле је исти.“ Херкалит се сматра великим мајстором дијалектике – учења о јединству и борби супротности као основи света. На пример, познат је и његов израз: „Лука се зове живот, а његово дело је смрт“. Изграђен је на игри старогрчких речи које се међусобно разликују само по месту нагласка: ο βιος (биос) у старогрчком лук, и ο βιος (биос) – живот.
Иначе, захваљујући Хераклитовој изреци о путу горе и доле као једном истом, можемо још једном уочити разлике у паганском, старогрчком погледу на свет и у хришћанском, који је такође високо дијалектичан, али његова дијалектика има другачији карактер. На крају крајева, и хришћанство је саткано од наизглед противречности: пут до блаженства лежи кроз патњу и тугу, васкрсење и вечни живот постиже се само смрћу итд.
Чињеница је да се код Хераклита свет развија циклично, сваки пут се поново рађа после смрти: „Овај космос, исти за све ствари, није створио нико од богова и нико од људи, већ је увек био, јесте и биће заувек жива ватра која се мерама пали и мерама гаси. Ово је нека врста „вечног повратка“, када се све понавља кроз огромне интервале времена и не настаје ништа суштински ново. Пратећи цео космос, ово вечно кружење прате и људи, као његов саставни део. Стога, посебно, нема горе и доле у апсолутном смислу.
У хришћанству је духовни пут човека једносмеран и има јасан циљ. Кроз супротности он мора ићи горе ка Богу, а пут навише није истовремено и пут доле. У духовном смислу, Небо остаје Небо, а земља остаје земља.
И сада, на крају, о једној радозналој чињеници из историје модерне европске културе, повезаној са старогрчком речју η κλιμαξи истоимено дело Светог Јована Лествичника. Истина, ова чињеница више личи на неку врсту радозналости. Изванредан хришћански филозоф С. Кјеркегор, који је деловао у Данској у 19. веку, своје радове је објављивао под псеудонимима. А једну од њих, „Филозофске мрвице“, издао је под именом Џон Климакус, односно Лествица. Куриозитет је у томе што се у делу ово име повезује са сликом смелог мислиоца који тврди да познаје дубине и врхове света, да се попне на сам врх лествице знања, присвајајући тиме улогу Бога. Односно, овај мислилац у овој књизи говори са позиција веома удаљених од хришћанства. А то што се тако зове случајно је повезано са правим Јованом Лествичником. Чињеница је да је Кјеркегор управо шпијунирао ово име, припремајући се за испит из теологије, а допао му се због изражајности. Па је у то ставио значење супротно правом. С друге стране, следеће дело, које већ садржи одбрану историјског хришћанства, аутор је објавио под именом Антиклимакус, односно Анти-Лествица.
Тако бизарно понекад се развија судбина речи. Ова прича сугерише да, на крају крајева, речи не говоре „сама по себи“, да само њихов изглед или звук нису довољни да се разуме њихово значење. Односно, да би реч заиста била реч, увек мора да се иза речи види мисао коју ова реч изражава.
Превела редакција Чудо
Фома. ру
