Ако ли да искочимо у Белиш, нанче.
Да ме друскаш и да ми сас слатке речи тепаш
кô кад бе дете малечко.
Па да ми збориш за мечку,
да ми од чуђење зинев очи,
да заборавим на овај с’г живот,
да заборавим на мрешку.
У твоје би футе да се забијем, нанче.
Да жмијем и да плачем,
цел вид и душу да исплачем.
Знајеш ли кол’ку је убав, нанче.
И што ми, пусто, работи.
Кад стане да ме целива и апе,
не смем ти ни казујем куде све,
по цел ноћ се преврћем, стењем,
осићам му језик, зуби,
силину у слабине, бре.
Она његова уста кô зрела џенарика набрекла,
а ову моју, не могу гу оправим,
кол’ко ми бе отекла.
Леле, нанче, с мозак да те заврти!
Онда ме топрв собали у Белиш,
сто путке се цел с мене преврти.
Сас обе шаке скубем траву, ћу се прецепим,
ће ме чујев комшије, све у земљу, кô да пасем,
побијам главу. Подигне ми аљину на гор,
см’кне ми рукави на дол,
прсти ће ги помрси, ће ги у моје груди
изломи, не ме по име зове,
сва ће се истопим како ми збори,
а она ствар што ми је у мене
врућу набија, голема му, нанче,
арна му и црвена кô на чича Граде паприка.
И све просто на мене ме вика,
Викам га отоич да престане,
да ме не целива под месечину онол’ку,
бесмо поза тарабу од Десу и Дане.
Он се искидаја од смеј, казује: – Мори, дођи на чичу!
Реко’ му да му ич не верујем, да ће ме осрамоти,
да ћу га убијем, он си само у моју гушу стење и риче:
– Уби’ ме, не престајем!
И такој, кад ги успијем све по кућу, умесим погачу,
наточим воду у сваку тестију, кад искочим поза авлију,
бајаги да нешто важно посвршавам,
давам му се и давам, док не почне да се раздањује.
Куса све од мене, кусам ги и ја с њега,
саплићем се после уз басамци, утрапавим се од јутра,
ал’ га до ноћ па пожељујем и па горим за сутра.
Леле, нанче, ако ли да искочимо у Белиш,
да ме друскаш и да ми сас слатке речи тепаш
кô кад бе дете малечко.
Да можеш, жив ти ја, да л’ би на мене рекла,
да л’ би на мене истину казувала,
да л’ си се и ти н’ овај огањ пекла?
У твоје би футе образи да забијем, нанче, што вас све осрамоти.
Мре ми се, мре! Не ми се кука. Што испадо на цел род брука.
Да жмијем и да плачем, што гу направи,
на моју децу, на мог човека!
Оној, нанче, са сваког ће на судњи дан да му с коске напунив раку!
Еве, па ћу повежем косе у шамију,
и злато ћу си врнем на десну шаку.
Мори, нанче, чек да те цунем – је л’ баш поголема грешка?
Ако ли да си будем уз њега још мрвку, у овај живот, с’г,
па после не жалим да свршим,
па после – топрв нек ми је мрешка!